VRATA ILUZIJE / Stevan Bošnjak

Blis  1

Šetao je tim lepim Urbsom. Bila je kaligeneia-treći dan. Došao je do jedne raskošne građevine od crvenog mermera, koja kao da je pripadala drugom svetu. Na njoj se video pečat Gaudijevog genija i naznake nekih kasnijih uticaja, pavelijanskih pre svega. Na ulazu je slovima od cirkona pisalo: MUZEJ DOGAĐAJA

Ušao je i tamo proveo neodređeno dugo vremena, a da napolju rano popodne nije odmicalo.

Stevan Bošnjak (fotodokumentacija Miroslava Todorovića)

Blis 2

Vrt je bio lepo ukrašen dobro uređenim ukrasnim šibljem, okresanim zelenim džbunovima, cveće je u lejama klizilo između vodoskoka i fontana iz kojih je prskala vodena prašina i vrelo popodne leta činila prihvatljivim.

Bilo je tu puno dama izvesnih godina, koje su nosile bogate viktorijanske šešire i gospode sa frakovima i cilindrima je bilo i njihovo je gospodstvo mirisalo na karuce natovarene obilnim plodovima prezrele jeseni.

Ćaskali su za okruglim belim gvozdenim stolovima, na lepo izuvijanim nogarama, koje su bile zabodene u gustu, kratko ošišanu travu.

Belo na zelenom.

Pijuckajući bakardi, sangriju, sveže koktele, izgledali su besmrtno staroliko.

Brujala je između tih stolova, plutala nad njima kao žica dugotrajnog mirisa, atmosfera neizrečenog, brujala neiskazanost.

Mnogo se znanja i mnogo godina složilo na jednom mestu.

Ovde je mogao da namiriše druge dimenzije, nevidljivo koje samo što nije postalo vidljivo, a da li nije!

Mirisalo je na polje kog nema a bile su tu i pčele kojih nije bilo.

Miris drugih svetova je prodirao neprekidno u svet ovog vrta i to beše nepobitan dokaz postojanja tih drugih svetova.

Postojali su, i ovaj vrt je postojao i to je na svojevrsno neobjašnjiv način bilo dobro.

Ovde je viši smisao bio ucrtan nevidljivim mastilom u postojanje: bilo je sasvim jasno da je koncept bezvremenosti na neki, veoma prihvatljiv način, bio ostvaren.

Svaki detalj, svaka čestica vodene prašine, svaki nehajni pokret, svaki kvant običnog ponašanja, govorili su da je sve što se zapisuje, sve što se oslika, svaki ton koji nije stvorio vetar, ili šum talasa, ili kapanje kiše, da je sve to uvek bio bolje ili lošije maskiran pokušaj da se zaustavi vreme, da se spasi od prolaznosti i večnog brisanja onaj čarobni moment neponovljive lepote, da se učini večnim i po potrebi dostupnim.

Ovde je strujalo saznanje kao svojevrsna blaga uteha:

-...da!

Sad znaj da je onaj najlepši dan života sačuvan kao vilin konjic u ćilibaru...

...da!

Zauvek traje.-

***

I pored pažnje dostojnih godina pomenute gospode stanovnika kojima vrt beše i nastamba i radno mesto, behu njihovi pokreti nehajni, nenamešteni, neusiljeni,

ПРОМАШЕНО ЛЕТО / Соња Ковачевић

Међу нама небо заледило

Одбегле су речи као птице

Укочено једно другом

Сад гледамо од ћутања

Замрзнуто лице.

У сандуку од живота

Загрејати тела хладна

Додир неми неће моћи

Само ћуте! Само ћуте!

Санте леда вечне ноћи.

Душе наше мртве.

МИЛЕНИЈУМСКИ НАУМ / Слободан Бранковић

Север, Пек, Лакомица, др Мита Л. Снимак И.Ш.

Империје у налетима*

Одакле год кренуле

Пред нашом кућом освануле.

Од кад за себе знамо

Скоро да је тако.

Како да их дочекамо?

Не иде силом

Против оних на чијој је страни сила.

Миленијум тако узалуд потрошисмо.

Шта од царства остало?

Да не нестанемо

Као да нас није ни било!

Размислимо, не да их у рату отерамо,

Него да их у миру освојимо.

Оним што јесмо.

Као нико други.

________

   * Поштовани,

Однекуд идући, наиђох на Миленијумски наум.
Неко на кога се ослањам на дугом путу, рече: Да, то је твоје.


Поздрав
Слободан Бранковић

KAKO UPOKOJITI STID / ALeksandar Jerkov

Nije trivijalno isto što i umetničko, nije pisac isto što i zabavljač, nije književnica isto što i voditeljica, niti knjige roba kao patike, a knjižare tržnice. Mora se u ovoj pustinji urlati, makar i uzalud, na sve koji su se predali.....
....Sada nam je namenjeno da živimo u potištenosti u kojoj nema čak ni onoga što ponekad uspeva uprskos svemu: velike književnosti. Kad nema velike književnosti, nema ni književnika, ostaju pisci kojima nije stalo do sebe pa im onda nije stalo ni do drugih. I zato nisu došli ni u svoju kuću da se sete velikog književnika Borislava Pekića, kao što nisu došli ni da isprate velikog književnika Milorada Pavića.
Nije to, dakle, prvi put, isto je toliko pisaca bilo, tj. nije bilo, na komemoraciji Miloradu Paviću pre tri godine, u istom književnom sedištu. Te dve teške slike jedne praznine, ne samo prazne prostorije nego duhovne pustoši, spojile su se i, bojim se, obeležile kraj jednog doba. Doba kada je postojala velika srpska književnost. Da li će posle tog doba ostati samo politikanti u književnosti, preobražene spisateljke i pronicljive novinarke, voditeljke, estradne zvezde i skandal
majstori koji su svoju popularnost prelili u trivijalnu literaturu - darujući srpskoj književnosti jednu novu, parapublicističku literaturu i možda novi žanr - voditeljsku literaturu? O toj budalastoj pisanki podmetnutoj pod imenom književnosti nema se šta reći.
Ali ima o Pekiću koji je o dvadesetogodišnjici smrti poslužio kao politička značkica u reveru raspravljača o demokratiji, dok se svest o njemu zapravo istiskuje zajedno sa idejom vrednosti i pojmom umetnosti. Jer ko je svestan Pekićevog dela, taj neće pristati na podmetanje trivijalne literature i njen komercijalni uspeh kao merilo. Srpski pisci, odbačeni i potcenjeni, eto kako na kraju pristaju na tu odvratnu manipulaciju i počinju da ne cene sami sebe tako što zaboravljaju i zapostavljaju vrednosti. Zar treba da sanjaju o tome kako da postanu publicističke svađalice, kako da svakog dana skrenu pažnju na sebe i prodaju pregršt lakih stranica za dve pregršti teških novčića? Pri čemu je lako razumeti koliko su im oni neophodni, ne žive pisci od zanosa nego u istom ovom svetu u kojem i mi, ali izobličena i nakaradna slika književnosti vodi u onu pustoš koja je juče naselila prostorije književnog društva. Vodi u tugu zbog Pekića, ili Pavića, umesto ponosa zbog dela velikog književnika.
Pekića ne treba čitati zbog toga što je on pronicljivi tumač i ironični sudija društvenim procesima, politici i kulturi, premda u njegovom delu ima na svakom mestu više duha, znanja i razumevanja nego u svim poluanalitičkim zapisima i polupublicističkim komentarima zajedno. I ne treba ga čitati zato što je on svojim angažovanjem i delom otelotvorenje ideje demokratije, pa je do juče trajalo nadvlačenje naših vajnih demokratskih struja oko toga kojoj on više pripada, premda se o tome šta je demokratija više može zaključiti iz svakog Pekićevog retka nego iz dve decenije parademokratizacije Jugoslavije i Srbije, a i mnogo duže. I ne treba ga čitati zato što je i on, kao i Pavić, poslednji veliki građanin srpske kulture, a to je baš "fenserski" da se gradimo građanima koliko god to nismo, premda ono što je najbolje u građanskoj kulturi pristupa svakome od nas u njegovom književnom delu. Pekića treba čitati zato što je veliki pisac i zato što je ostavio za sobom velika i nezaobilazna književna dela.
A srpski pisci, ugroženi, poniženi, uvređeni, povučeni u sebe, šizofreno glumeći kako se ništa nije dogodilo i sklanjajući se sami od sebe i od svakoga drugoga, zaboravili su zašto je presudno pitanje književnosti kao umetnosti: jer je u književnoj umetnosti ili na delu ideal humanističkih vrednosti, ili to nije velika književnost. Zaboravljajući od vrtoglavice parapolitičkog pozicioniranja i stida pred tuđim komercijalnim uzletima, pomalo odrpani i potišteni, prestali su da veruju u vrednosti i samim tim prećutno počeli da staju na stranu nevrednosti. Na to se ne može pristati, nikada.......
          видети више:  http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:396038-Aleksandar-Jerkov-Kako-upokojiti-stid

______________
     jedan od komentara:
   

     Mara vracara 09. septembar 2012. 00:22 #2137409

     Profesore Jerkov Vi ste ovde dakako potpuno na strani nas beslovesnih koji volimo dobru knjizevnost. Ali Vi radite za Mono & Manjanu! Izdavacku kucu koju predvodi trgovacki putnik koji isto u svojim knjizarama forsira i propagira trivijalnosti - I am love, Soulfood... i slicne baljezgarije, o prevodima i naslovima Alnari izdavacke kuce da ne govorim deteta partnera. Svakako ja sam na Vasoj strani u svemu sto ste ovde izneli, ali onda se Vi nemojte predavati carima novca vec ostanite istrajni.