Умирућа Србија
ПИСМА
Недавно сам видео ТВ-емисију о селу негде на Старој планини, у источној Србији. Причали су људи средњих година о својим домовима, о своме селу које остаје без људи, о пропадању кућа, о нестанку економије коју су претежно чинила стада, о свему што је чинило живот.
Рођен сам у Београду, отац и деда живели су у Београду.
Нисам имао никакав осећај да ми недостаје село мојих предака док сам био млађи. Међутим, како је време пролазило и године се слагале, схватио сам да град не може да пружи онај осећај завичаја који може село.
У средњем, обично већ породично консолидованом добу, људи почињу да се сећају завичајних места, старих породичних кућа и имања која су опустела. Али тада је већ касно за ревитализацију сеоског амбијента
