 |
| Фотографија из циклуса BANDERA SUPERIOR |
… И
кад је
покрила
даљину између тора и новокупљене њиве,
деда је био задовољан библијским
учењем
о учинку домаћинске породице – да жена
годишње изатка једну већу поњаву, а
човек-домаћин у тој години купи једну
њиву. Тако је баба код Стипчића ткала
целога живота, не излазећи из разбоја
(дрвља).
Како се дрвље (од горуна) правило недовољно
широко, то је било потребно да баба
четири пута годишње одсеца оно што је
изаткала и све то на крају године, у виду
четири пол(овин)е
сашије и уједини у једну велику и широку
поњаву, тешку и топлу да се готово читава
породица могла само њоме покрити. А
квалитет држања топлоте био је јемчен
њеним природним материјалом, том вуном,
чистом и на руку дохватљивом од најбољих
јединки оваца, којих је барем њих било
небројено.
Ех,
добри оче, мој, кажеш да се твој деда
Милош присећао свога детињства (средине
18. века) и да се тада на њиховом тору
приликом утеривања буљукâ у оборе, на
коначиште или пландовање, уопште није
бројало да ли су сва грла на окупу, и да
ли су ушла на врата, или је неко остало
„напољу“, у шуми, изгубљено.
Он
ти је говорио и о томе да су се јагњад и
угаљ продавали у великој мери, од чега
је домаћин, главешина породице морао у
току године обавезно да купи и једну
врло добру обрадиву
