Blis 1
Šetao je tim
lepim Urbsom. Bila je kaligeneia-treći dan. Došao je do jedne raskošne
građevine od crvenog mermera, koja kao da je pripadala drugom svetu. Na njoj se
video pečat Gaudijevog genija i naznake nekih kasnijih uticaja, pavelijanskih
pre svega. Na ulazu je slovima od cirkona pisalo: MUZEJ DOGAĐAJA
Ušao je i tamo
proveo neodređeno dugo vremena, a da napolju rano popodne nije odmicalo.
 |
| Stevan Bošnjak (fotodokumentacija Miroslava Todorovića) |
Blis 2
Vrt je bio lepo ukrašen dobro uređenim ukrasnim
šibljem, okresanim zelenim džbunovima, cveće je u lejama klizilo između
vodoskoka i fontana iz kojih je prskala vodena prašina i vrelo popodne leta
činila prihvatljivim.
Bilo je tu puno dama izvesnih godina, koje su
nosile bogate viktorijanske šešire i gospode sa frakovima i cilindrima je bilo
i njihovo je gospodstvo mirisalo na karuce natovarene obilnim plodovima
prezrele jeseni.
Ćaskali su za okruglim belim gvozdenim stolovima,
na lepo izuvijanim nogarama, koje su bile zabodene u gustu, kratko ošišanu
travu.
Belo na zelenom.
Pijuckajući bakardi, sangriju, sveže koktele,
izgledali su besmrtno staroliko.
Brujala je između tih stolova, plutala nad njima
kao žica dugotrajnog mirisa, atmosfera neizrečenog, brujala neiskazanost.
Mnogo se znanja i mnogo godina složilo na jednom
mestu.
Ovde je mogao da namiriše druge dimenzije,
nevidljivo koje samo što nije postalo vidljivo, a da li nije!
Mirisalo je na polje kog nema a bile su tu i pčele
kojih nije bilo.
Miris drugih svetova je prodirao neprekidno u svet
ovog vrta i to beše nepobitan dokaz postojanja tih drugih svetova.
Postojali su, i ovaj vrt je postojao i to je na
svojevrsno neobjašnjiv način bilo dobro.
Ovde je viši smisao bio ucrtan nevidljivim
mastilom u postojanje: bilo je sasvim jasno da je koncept bezvremenosti na
neki, veoma prihvatljiv način, bio ostvaren.
Svaki detalj, svaka čestica vodene prašine, svaki
nehajni pokret, svaki kvant običnog ponašanja, govorili su da je sve što se
zapisuje, sve što se oslika, svaki ton koji nije stvorio vetar, ili šum talasa,
ili kapanje kiše, da je sve to uvek bio bolje ili lošije maskiran pokušaj da se
zaustavi vreme, da se spasi od prolaznosti i večnog brisanja onaj čarobni
moment neponovljive lepote, da se učini večnim i po potrebi dostupnim.
Ovde je strujalo saznanje kao svojevrsna blaga
uteha:
-...da!
Sad znaj da je onaj najlepši dan
života sačuvan kao vilin konjic u ćilibaru...
...da!
Zauvek traje.-
***
I pored pažnje dostojnih godina pomenute gospode
stanovnika kojima vrt beše i nastamba i radno mesto, behu njihovi pokreti
nehajni, nenamešteni, neusiljeni,
