Ко се родио, кажу, има двадесет милиона предака!

Да бисмо се родили потребно је имати: 2 родитеља 4 деде и баке 8 прађедова и прабаба 16 чукунђедова и чукунбаба 32 наврдедова и наврбаба 64 курђела 128 курђупа 256 курлебала 512 сукурдова 1024 сурдепача 2048 парђупана 4096 ожмикура 8192 курајбера 16384 сајкатава 32768 белих орлова Укупно је током протеклих 15 генерација потребно 32768 претка, а све је то око 500 година пре него што смо рођени. Застаните на тренутак и размислите.... Колико је овде само било судбина, ликова, животних победа и пораза? Колико се људи тек требало родити - а није, јер су им преци давали животе да би други могли живети? Поштуј и памти своје претке, без њих не би било ни тебе!

Претражи овај блог

недеља, 16. децембар 2012.

МИЛЕНИЈУМСКИ НАУМ / Слободан Бранковић


Север, Пек, Лакомица, др Мита Л. Снимак И.Ш.

Империје у налетима*
Одакле год кренуле
Пред нашом кућом освануле.
Од кад за себе знамо
Скоро да је тако.

Како да их дочекамо?

Не иде силом
Против оних на чијој је страни сила.
Миленијум тако узалуд потрошисмо.

Шта од царства остало?
Да не нестанемо
Као да нас није ни било!

Размислимо, не да их у рату отерамо,
Него да их у миру освојимо.
Оним што јесмо.
Као нико други.

________

   * Поштовани,



Однекуд идући, наиђох на Миленијумски наум.
Неко на кога се ослањам на дугом путу, рече: Да, то је твоје.


Поздрав
Слободан Бранковић





понедељак, 10. септембар 2012.

KAKO UPOKOJITI STID / ALeksandar Jerkov

Nije trivijalno isto što i umetničko, nije pisac isto što i zabavljač, nije književnica isto što i voditeljica, niti knjige roba kao patike, a knjižare tržnice. Mora se u ovoj pustinji urlati, makar i uzalud, na sve koji su se predali.....
....Sada nam je namenjeno da živimo u potištenosti u kojoj nema čak ni onoga što ponekad uspeva uprskos svemu: velike književnosti. Kad nema velike književnosti, nema ni književnika, ostaju pisci kojima nije stalo do sebe pa im onda nije stalo ni do drugih. I zato nisu došli ni u svoju kuću da se sete velikog književnika Borislava Pekića, kao što nisu došli ni da isprate velikog književnika Milorada Pavića.
Nije to, dakle, prvi put, isto je toliko pisaca bilo, tj. nije bilo, na komemoraciji Miloradu Paviću pre tri godine, u istom književnom sedištu. Te dve teške slike jedne praznine, ne samo prazne prostorije nego duhovne pustoši, spojile su se i, bojim se, obeležile kraj jednog doba. Doba kada je postojala velika srpska književnost. Da li će posle tog doba ostati samo politikanti u književnosti, preobražene spisateljke i pronicljive novinarke, voditeljke, estradne zvezde i skandal
majstori koji su svoju popularnost prelili u trivijalnu literaturu - darujući srpskoj književnosti jednu novu, parapublicističku literaturu i možda novi žanr - voditeljsku literaturu? O toj budalastoj pisanki podmetnutoj pod imenom književnosti nema se šta reći.
Ali ima o Pekiću koji je o dvadesetogodišnjici smrti poslužio kao politička značkica u reveru raspravljača o demokratiji, dok se svest o njemu zapravo istiskuje zajedno sa idejom vrednosti i pojmom umetnosti. Jer ko je svestan Pekićevog dela, taj neće pristati na podmetanje trivijalne literature i njen komercijalni uspeh kao merilo. Srpski pisci, odbačeni i potcenjeni, eto kako na kraju pristaju na tu odvratnu manipulaciju i počinju da ne cene sami sebe tako što zaboravljaju i zapostavljaju vrednosti. Zar treba da sanjaju o tome kako da postanu publicističke svađalice, kako da svakog dana skrenu pažnju na sebe i prodaju pregršt lakih stranica za dve pregršti teških novčića? Pri čemu je lako razumeti koliko su im oni neophodni, ne žive pisci od zanosa nego u istom ovom svetu u kojem i mi, ali izobličena i nakaradna slika književnosti vodi u onu pustoš koja je juče naselila prostorije književnog društva. Vodi u tugu zbog Pekića, ili Pavića, umesto ponosa zbog dela velikog književnika.
Pekića ne treba čitati zbog toga što je on pronicljivi tumač i ironični sudija društvenim procesima, politici i kulturi, premda u njegovom delu ima na svakom mestu više duha, znanja i razumevanja nego u svim poluanalitičkim zapisima i polupublicističkim komentarima zajedno. I ne treba ga čitati zato što je on svojim angažovanjem i delom otelotvorenje ideje demokratije, pa je do juče trajalo nadvlačenje naših vajnih demokratskih struja oko toga kojoj on više pripada, premda se o tome šta je demokratija više može zaključiti iz svakog Pekićevog retka nego iz dve decenije parademokratizacije Jugoslavije i Srbije, a i mnogo duže. I ne treba ga čitati zato što je i on, kao i Pavić, poslednji veliki građanin srpske kulture, a to je baš "fenserski" da se gradimo građanima koliko god to nismo, premda ono što je najbolje u građanskoj kulturi pristupa svakome od nas u njegovom književnom delu. Pekića treba čitati zato što je veliki pisac i zato što je ostavio za sobom velika i nezaobilazna književna dela.
A srpski pisci, ugroženi, poniženi, uvređeni, povučeni u sebe, šizofreno glumeći kako se ništa nije dogodilo i sklanjajući se sami od sebe i od svakoga drugoga, zaboravili su zašto je presudno pitanje književnosti kao umetnosti: jer je u književnoj umetnosti ili na delu ideal humanističkih vrednosti, ili to nije velika književnost. Zaboravljajući od vrtoglavice parapolitičkog pozicioniranja i stida pred tuđim komercijalnim uzletima, pomalo odrpani i potišteni, prestali su da veruju u vrednosti i samim tim prećutno počeli da staju na stranu nevrednosti. Na to se ne može pristati, nikada.......
          видети више:  http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:396038-Aleksandar-Jerkov-Kako-upokojiti-stid

______________
     jedan od komentara:
   
     Mara vracara 09. septembar 2012. 00:22 #2137409
     Profesore Jerkov Vi ste ovde dakako potpuno na strani nas beslovesnih koji volimo dobru knjizevnost. Ali Vi radite za Mono & Manjanu! Izdavacku kucu koju predvodi trgovacki putnik koji isto u svojim knjizarama forsira i propagira trivijalnosti - I am love, Soulfood... i slicne baljezgarije, o prevodima i naslovima Alnari izdavacke kuce da ne govorim deteta partnera. Svakako ja sam na Vasoj strani u svemu sto ste ovde izneli, ali onda se Vi nemojte predavati carima novca vec ostanite istrajni.

недеља, 29. јул 2012.

КОМЕНТАРИ НА КОМЕНТАРЕ

Уз Бајићев чланчић "Ноћ пред одлазак"
_______________________

Последњи коментари

Lj.K. Taylor | 26/07/2012 13:37
Gospodine Bajicu,
U vasem tekstu najavljujete snimanje nove serije. U ranijim najavama rekli ste da je rec o ravnogorskom pokretu i njegovoj ulozi u ratnim godinama 1941–1945 godine. Kada je vec rec o tome da li ce te u vasem delu govoriti i o Drinki Radovic iz Rajkovca, kojoj su Drazini cetnici ravnogorci na njene oci zaklali cerke Radmilu i Stanku, a zatim i nju – zato sto nisu izdale partizane sklonjene u zemunicu. O heroini Darinki Radovic dva velika pesnika Vasko Popa i Dobrica Eric ispevali su poeme. Mozda cete i vi snimiti posebnu seriju o sumadiskoj heroini i njenim cerkama cije moralnost, hrabrost i pozrtvovanje prevazilaze sve zamislivo i stavljaju ih u istu ravan antickih heroina, koje su postale vece od zivota i nadzivele vreme.
duki milicevic | 27/07/2012 14:16
Lepo je sto imate gde da pobegnete ,daleko od ovog otoplenog asfalta,prizora apatije i sirotinje,zgusnutog vremena predapokalipticnog...
Zao mi je sto ja nemam gde iz mog grada ..kako smesno zvuci ovo "moj"-ok.iz naseg grada..nisu mi tata,deda, pradeda ostavili neku zemlju da po njoj bosa hodam-iako su sve dali zemlji , Srbiji ,krv,suze i znoj kako kazu pesnici...zato blago vama,uzivajte uz Drinu ja cu uz Dunav..i da-ako budete snimali seriju o Ravnogorskom pokretu ,imacete tezak zadatak da prikazete prokletstvo ovog prostora ,ove nase Srbije kojoj je mili Bog dao sve lepote ali i narod jako gresan..mozda kao mala inspracija za scenario..scena silovanja zene na krevetu iznesenog iz kuce u dvoriste pored postrojene dece ,cetiri decaka i dve devojcice koja gledaju majku dok im otac invalid ,nosilac Kradjordjeve zvezde prvog stepena lezi nepokretan od posledica ranjavanja iz prethodnog rata ....i orden koji nestaje iz kuce i koga sada neki ponosni potomak pokazuje ..SRBIJA
petar nemec | 29/07/2012 09:16
Radoše junačino, godinama miluješ moju dušu toplotom i iskrenošću i kao glumac i kao prikazivač našeg života/reditelj-autor je reč gruba za tvoj senzibilitet/.Tvoja ideja o čačkanju po godinama izmedju 1941 i 1945 je izvanredna i ja znam da ćeš to uraditi dušom i željom koja je vodjena iskrenošću. Medjutim bojim se reakcije zlobnika i dežurnih "brižnika za ovu našu Srbiju" , koji mogu da poremete sklad Ztvoje i naše duše.To su oni koju uživaju samo u konfliktu i zlobi.Za njih je život samo politika ..... i samo politika. Čuvaj se... Puno zdravlja, sreće i dugo godina uspešnog rada , želim ti sa ovih moji šesdesetdevet godina.

___
   Редитељ добитник српске транзиције, најфаворизованији гост тзв. Жикине "Шаренице", кажу, спрема се да снима серију о српским четницима! Зашто баш он и на шта ће то да личи - пита ме  путник у аутобусу градском, и тако млатне песницом те бедне новине у којима је публикован тај чланчић да се лист поцепа... Откуд бих ја знао?!
     Али коментари, труковани у  споменутом листу, шта говоре? Јер говоре нешто, зар не?
     Колико до јуче, тај омражени лист је цензурисао критичке коментаре, из личног примера знам. Коме дају простор? Ко тамо пише и испира мозак евентуалним читаоцима?Добитници транзиције... Разноразни...

уторак, 19. јун 2012.

Дупли смисао / Бела Тукадруз

Поздрав из Ренатове конобе низ Дунав (Лукића и пријатеља "Заветина")

Чак ни мртве/и не остављају живи/е на миру .
Како разумете ову максиму, Р. Василевског?
Она има дупли смисао: Чак ни мртве не остављају живи на миру и Чак ни мртви не остављају живе на миру.
Смислови су јасни, несумњиви. Дешава се, понекад, да живи не остављају на миру чак ни мртве. А понекад се, кажу, неки мртви и повампире. Писцу је дато да то изрази једном једином реченицом. Понеком писцу, афористичару. То је објављено у једној књизи коју сам стицајем околности читао у рукопису; сад не могу да је препознам. Тако су густо у њој посејана искуства, истине. Лепо је имати такву једну књигу. Књига садржи око хиљаду  филозофема, а писац поговора овом изадњу сматра да тај број, према "Речнику симбола" А.Г. и Ж. Ш. "има рајско значење... бесмртност среће"-
Василевски је не једну ствар, према сведочанству његове најновије књиге, видео у правом светлу и нашао је леп начин да изађе из властите помрчине - да га парафразирамо.
Када изводи овакав закључак: Дух не стиже кроз прозор, ни кроз врата, већ зрачи из сваког бића које је иза њих нашло уточиште и успоставило везу са осталим светом - аутор је налик на древног, старинског мудраца.
 "Све што живи, има семе. Само га понекад, не треба тражити у његовом плоду, већ у корену - његовом изворном облику", вели Василевски. Заиста, и Заветине идући трагом ове књиге, трагом записа, откривају везу између лепих тренутака и ожиљака који се памте, суше и зазивања хиљадугодишњих пљускова, који доносе свежину, берићет и мир домаћину. Ова књига је одлична лектира за многе уображене и промашене типове (не мислим само на толике писце, не, не), каквих код нас има напретек. Али није то само препорука ове књиге, већ ои она врста наизглед једноставно реализма поимања оличеног у размишљању о беди буха: "Беду духа св ако крије као змија ноге"....


______________


      Избор максима Р. Василевског


     .....
Свако треба да се труди да не личи на оне које нико други не жели да види!

*
Оног који иде правим путем, сваки додатни ветар у леђа може да одведе на странпутицу. И да му натовари на леђа оно што му уопште не треба!

*
Махање политиком је често истицање заставе на јарболима које је време прегазило, или се јављају као рецидив идеја које су неоствраљиве.


*
Без доброг туђег пораза, не може постојати добра вест о нечијој победи. На жалост, на жалост, на жалост...!

*
[то се више ствари товаре на леђа млађих, они своја леђа све више измичу.  Не зато што то желе, већ зато што не могу да поднесу и наш и свој терет.

*
Свака борба против смрти је узалудна. Зато све снаге треба заложити за осмишљавање, обогаћивање и одбрану живота!

*
Живот је једина трка у којој нико не жели да стигне на циљ!


*
Кад би сви (по)вратили оно што су силом морали да прогутају током живота, свет би био толико загађен да нико у њему не би хтео да живи.

*
Није изгубљен онај који изгуби пут и врати се назад, већ онај који то види и иде даље.

*
Неког увек треба да води нечија рука. Али, она ће му највише помоћи ако успе да га научи да сâм хода. 

*
Мале, локалне средине су полигони на којима се испитује учинак сујете и мржње према свему што хоће да се из њих издвоји.

*
Завист је болест за коју лек може препоручити само онај који се од ње излечио. Дакле, вечна болест!
  .......

субота, 4. фебруар 2012.

Поводом чишћења снега


ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ

Ivan Grozni | 04/02/2012 14:51
Добро је што постоји начин, макар и чишћењем снега, да људи дођу до новца, каквог-таквог. Сваки динар пуно значи у тренутним условима. Желим само да напоменем да у време када сам ја био у војсци (2002-2003) у Сурдулици, војници су ишли да чисте снег у граду, ручно и механизацијом. Преко лета старија генерације је пар пута брала јабуке у неком воћњаку који није био војни. Не знам какво је сада стање и бројност добровољаца у војсци али сматрам да је једна од важних мирнодопских ангажованости војника баш ово помагање у елементарним непогодама. Чини ми се да је последњих година учешће војске у наведеним околностима све ређе.
Milko Kiric | 04/02/2012 15:10
Beogradjani da drze lopatu ?to je uvreda za njih ,to su ljudi iz drugih gradova
NOVI BEOGRAD | 04/02/2012 15:35
Mislim da Beograd ima najintelektualnije cistace snega na ulicama, sve omladina sa zavrsenima fakultetima koji su bez posla i na ovaj nacin pokusavaju da zarade neki dinar u drazavi Srbiji!

ПРЕТРАЖИВАЧ

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"