 |
| Изврстан и аналитичан текст; обавезнмо прочитајте до краја!! |
У политици постоје ствари о којима се говори и на којима
се ништа не ради, као што постоје и ствари на којима се ради и о којима се не говори. Ако бисмо у складу са овим класичним мерилом оцењивали српску културну политику, онда бисмо политику идентитета – као оглашени циљ наше државне политике – могли назвати политиком која постоји само на речима, али не и на срцу. Политика регионалне сарадње делује, пак, као политика која постоји и на речима и на срцу. Но, у нашем схватању регионалне сарадње постоји нешто о чему се не говори, али на чему се непрестано ради. То је обнављање оног распореда културних сила који нам је завештало титоистичко југословенство. Сáмо обнављање мимикријски се појављује у непрестаном јав-
ном промицању и унапређивању идеје о јуgосфери. Тај појам – како нам објашњава његов аутор – „описује поновно повезивање у бившој Југославији”, он представља „реч за неку врсту заједништва, заједничког наслеђа”, попут језика који „представља најјачу везу између некадашњих република” или попут „заједничке
историје”,
