Пробудио сам се пре пет у нашем породичном дому на селу и трагао за концем. У једном од ормана нашао сам ову торбицу, која је - схватих, кад сам је отворио - припадала нашој покојној мајци (Наталији , 1931 - 2002).
.. Ту сам нашао конац, игле, и други алат, којим је мајка до последњих дана свог живота ушивала, везла. Кафу сам већ био скувао, отворио сам све просторије "Велике магазе", било је свеже; село је спавало. У другом дворишту је већ израсла трава....Синоћ сам дотерао из Београда, опет, пуно књига, пуно бележница, али и мајчине везове, и друге уметничке производе њене маште (ако уопште имам дара - од мајке сам га наследио). Ауто ми је зарибао након што сам прешао мост на Морави; дошлепао ме је близак човек до села... Било је рано да навалим на распоређивање свега чиме је ауто крцат. ......Сад гледам у тај конац, који сам тражио и нашао, у тај мајчин "уметнички алат", за који нисам ни знао да је сачуван. Неколико година после мајчине смрти, њене ствари су се још вукле и по тзв. "новој кући", (овој у којој пишем), и по "старој кући" (тзв. "Великој магази"). Локални лопови (неке непознате Циганке, коју годину после мајчине смрти, упале су у собу у којој су чуване мајчине ствари (гардероба, везови, и др.), пок. отац није закључавао... Увукле су се као уљези, нека старија и нека млађа жена; и кад је отац случајно ушао у ту собу, лопови су га, усред бела дана у сопственој кући, одгурнули, и побегли са неким деловима одеће. Потрчао је за њима, дозивајући комшије у помоћ, али циганке су умакле иза окуке... Тада сам мајчине везове пренео у Београд, не знајући да је сачуван и њен алат, у овом орману у трпезарији, где је највише времена проводила до краја живота. - Ето, шта нам је остало од мајке, - ова торбица (на слици) са концима, иглама...
