За време студија, имали смо једног колегу који је састављао текстове песама за композиторе или народне певаче на разне теме, и онда им то продавао, али се тиме није хвалио. Сазнавали смо то касније. Текст песме "Јесење су лиле кише", тај човек је саставио, кафанска песма;радо је певао. Но, као аутор текста потписан је певач. Данас лију такве кише, јесење. Преминуо је прерано, првих година 21. века.
Спријатељили смо се на другој години студија. Боловао је од тешке болести - душевног расцепа.... Отишао је са овог света у педесет и некој. Био је каратиста, банкар, предузимач...Умро је на време, пре распада СФРЈ.
Упропастила га је једна жена. Црногорка. Њега, правог Шопа. (Србина из околине Лебана.)
Не мали број студената Филолошког факултета сањао је да постане писац;песник;ја сам то постао у трећем разреду гимназије. Сви ти амбициозни студенти знали су понеке од мојих љубавних песама, јер су емитовани на једној од најпопуларнијих вечерњих музичких емисија Радио Београда, па и они са наше групе; гледали су ме онако испод ока. Ја сам већ био то што су они сањали да постану, па је и природно њихово понашање. Игнорисао сам их, избегавао... Никога нисам познавао на Радио Београду, нити у редакцијама часописа, тиражних новина; отац ми није био генерал; прадеда је био прегледач бобичавих свиња и народни посланик, деда Солунац, болничар у Санитету Врховне команде Српске војске; професори нису имали нарочите симпатије за песнике, осим професора психологије и филозофије (Бркића и Вулића). А ни везе по београдским редакцијама. Слао сам песме часописима; нису одговарали. Две песме сам послао и једном од уредника најпопуларније у то време музичке емисије ("Вече уз радио", Н. Караклајићу, "Исповест Стоће Циганина" и "Бранка"). Те песме су се допале уреднику; објавио је другу, краћу, која је постала "хит", и извукла ме из потпуне анонимности током једне пролећне ноћи 1968. године...
Постао сам нека врста "беле вране", песничке! (Имао сам непуних осамнаест година).
Сада, у 74. години; онда радио, данас интернет, компјутер; кад бацим дуге погледе уназад, јави ми се слика кучевске ваде, вода која је дотицала испод Лазићске воденице и уливала се у Пек, крај неких башта изнад моста који је из даљине био црн, чипкаст, дрвен, ћуприја. Сада је све то време однело у неповрат; уместо дрвеног моста, бетонски мост; вада Лазићске воденице је затрпана, тј. постављене су бетонске цеви. Све се изменило; варошица је постала касаба. Вити јабланови уз ваду или јаругу, ко зна када су посечени; затрпана је вада како рекох, а са њом и многе успомене, и слике, спрудови и плаже, Пек је уоквирен високим бедемима, а на једном месту где смо као млади радо одлазили преграђен је блоковима стена, које не могу померити ни највећи поводњи. Понеке варошице и места старе и пропадају као и људи; изгледа да је то неумитно. Већина нас гимназијалаца није се вратила после завршених студија у завичај... долазили су неки други људи... стасали негде другде... И боље да ту станем...
...
