Исправка грешке

Мирослав Лукић

Недавно је у дневној штампи објављена Листа кандидата за награде града Београда. Том приликом је промакла и грешка, коју смо уочили тек сада. Наиме, у области књижевност и преводно стваралаштво, Мирослав Лукић је предложен као кандидат за награду као песник, аутор књиге ЛАС ВИЛАЈЕТ, што је  у реду.
Предложен је Мирослав Лукић, такође, у више области, па и и за специјалну награду, као координатор и оснивач "Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ" на светској  мрежи, али је том приликом начињена грешка. Предлагач , др стоматологије Димитрије Лукић, иначе син старији Лукићев, представљен је као кандидат за награду. Не знамо како је промакла ова грешка и како је предлагач представљен као кандидат у области којом се иначе не бави. Нити знамо како се нпредлог за специјалну награду нашао у области књижевност и преводно стваралаштво?
Ево текста Образложења*, из кога се недвосмислено види да је начињена грешка, надамо се нехотично...

Последњи Мохиканци - разговор са Г. Белатукадрузом

Знак препознавања

Разговор са поводом

НОВА ОСЕЋАЈНОСТ

Већ дуже време не излазе књижевни часописи које сте основали и штампали о свом трошку: Трећа Србија, Идентитет, Посебна породична заветина, Оркестар СУЗ? Исплати ли се штампање књижевних часописа данас? Да ли је могуће штампање књижевних часописа без подршке друштва, државе, фондова или фондација, или без помоћи извесних добротвора или филантропа?

Овим питањима започињемо разговор са Господином Белатукадрузом (књижевни псеудоним Мирослава Лукића, 1950, - Србија -), уредником, песником, издавачем, оснивачем две угледне књижевне награде, координатором утицајног књижевног и културног електронског сазвежђа „Заветине“ на светској мрежи – Сазвежђа које је постало својеврсни знак препознавања, али и наде, за велики број уметника и писаца, не само из Србије, нити само за писце са простора бивше СФРЈ.

БЕЛАТУКАДРУЗ: Данас још увек штампају неке књижевне часописе у Србији, па и оне које је прегазило време. Финансира их локална самоуправа, или министарство културе, или они који имају пара. Такви часописи излазе нередовно, два или три двоброја годишње; немају своју редовну читалачку публику; добро су одштампани, шарени као папагаји

ХИМЕРЕ.ФАТАМОРГАНЕ.ПЕПЕО.ЗАВЕТИНЕСкоро деценију касније - разговор

Знак препознавања оног који пита

Господине Белатукадруз, Заветине су током лета 2010. године објавиле десетак документарних филмова о деловању  Заветина и о Вама, и сада је све то доступно планетарно. Шта мислите о скривању плодних иницијатива унутар српске културе и књижевности и о наметању појединих уметника и дела последњих година?

-         Врло добра питања. Хвала Вам, што сте их поставили. Да, на YouToubu су постављени следећи филмови за заштитним знаком Заветина: Дневник ствари које је надживео Белатукадруз (1), Наставак (2), Друга, непозната Србија (3), Гаталинка и шљивов видик (4), Друга, друкчија Србија (5), Критички аутизам у Србији (6), ХИМЕРЕ.ФАТАМОРГАНЕ.ПЕПЕО.ЗАВЕТИНЕ, - наслови говоре сами за себе. Ти документарни филмови су из октобра месеца 2002. године, избор из немонтитане филмске грађе снимљене на трибини Аласова удица у Библиотеци Алас (Јованова 22, у Београду)  на вишесатној конференцији за штампу посвећеној изласку изласку из штампе нових бројева новопокренутих часописа Заветина „Уметност махагонија“ и „Дрво живота“. На ту конференцију у самом центру Београда позвани су скоро сви представници српских

Умирућа Србија и коментари / Мирослав Лукић (познатији под псеудоним Белатукадруз)

07/04/2011 16:21

Умирућа Србија

ПИСМА

Недавно сам видео ТВ-емисију о селу негде на Старој планини, у источној Србији. Причали су људи средњих година о својим домовима, о своме селу које остаје без људи, о пропадању кућа, о нестанку економије коју су претежно чинила стада, о свему што је чинило живот.

Рођен сам у Београду, отац и деда живели су у Београду.

Нисам имао никакав осећај да ми недостаје село мојих предака док сам био млађи. Међутим, како је време пролазило и године се слагале, схватио сам да град не може да пружи онај осећај завичаја који може село.

У средњем, обично већ породично консолидованом добу, људи почињу да се сећају завичајних места, старих породичних кућа и имања која су опустела. Али тада је већ касно за ревитализацију сеоског амбијента