ПОЊАВА НА ЧЕТИРИ ПОЛЕ

Фотографија из циклуса BANDERA SUPERIOR

… И кад је

ПОЊАВА НА ЧЕТИРИ ПОЛЕ

покрила даљину између тора и новокупљене њиве, деда је био задовољан библијским учењем о учинку домаћинске породице – да жена годишње изатка једну већу поњаву, а човек-домаћин у тој години купи једну њиву. Тако је баба код Стипчића ткала целога живота, не излазећи из разбоја (дрвља). Како се дрвље (од горуна) правило недовољно широко, то је било потребно да баба четири пута годишње одсеца оно што је изаткала и све то на крају године, у виду четири пол(овин)е сашије и уједини у једну велику и широку поњаву, тешку и топлу да се готово читава породица могла само њоме покрити. А квалитет држања топлоте био је јемчен њеним природним материјалом, том вуном, чистом и на руку дохватљивом од најбољих јединки оваца, којих је барем њих било небројено.

Ех, добри оче, мој, кажеш да се твој деда Милош присећао свога детињства (средине 18. века) и да се тада на њиховом тору приликом утеривања буљукâ у оборе, на коначиште или пландовање, уопште није бројало да ли су сва грла на окупу, и да ли су ушла на врата, или је неко остало „напољу“, у шуми, изгубљено.

Он ти је говорио и о томе да су се јагњад и угаљ продавали у великој мери, од чега је домаћин, главешина породице морао у току године обавезно да купи и једну врло добру обрадиву
њиву. Тако се имање, барем код Стипчића, ширило. Стигло се олако и на седамдесетак хектара обрадивог земљишта, а и двоструко више под шумом, укупно 200 ha. А дошли смо са Мироча, као беземљаши, са само већим стадом оваца, којим се сав тај добитак и напредак предусловио. Овце јесу благо чији је ефекат нашим прецима бивао познат. Зашто су данас те лакодохватљиве вредности, злато у рукама, а не где на грани, тако запостављене – слажемо се обојица, није нам јасно. Приход од продаје сира такође је био знатан.

Други извор прихода тих наших дедова било је поново дрво: продаја дрвеног угља. Опет је најбољи угљен, као исцељени комад, који се није олако крунио, издашно давало дрво храста, и то баш горуна, који је окруживао и готово гушио све остале врсте. Знање из суве дестилације дедови су колено по колено, куповали којекуда за време свих својих одлазака, како су они то називали: у печаљење. Били су то одласци на Мораву, у Кучево, Браничево и Банат. Једном је група немачких концесора боравила на Дели-Јовану, који је за прављење дрвеног угља давао заиста најбољу сировину. А тадашња индустрија алата и машина за домаћинство није била толико развијена да занатлије не би имале посла. Цветао је посао ковача па и алатничара за све потребе пољопривреде, у чему је дрвени угаљ био незамењив; вигами су се искрили сјајем овог горива.

Кажеш, добри оче, мој, да је први и једини дед, отац ти деде Милоша – чувени Милија, први захтевао да се прекине пракса прављења дрвеног угља од горуна и храста, који се јавља чешће као пуно дрво него ли ко шупље, и да се пређе на букву која је, ако је старија, готово увек шупља, али која уз то може, јер је шупља, имати услов да се у њој сакрије отето или крађено злато, на које би се тако могло наићи, ако се има среће, када се у шуми одсече. Неки су се ретко срећни подделијованци били обогатили од букава, не од количине продатог угља, него од више ћемера злата нађеног у буквиној шупљини, као што је то био Васецки, Милош Васецки, чији потомци и данас ништа не раде јер тек троше још увек заостале резерве тога злата. Деда Милија никада није нашао своје злато, па је можда зато при крају живота пренео на потомке молбу да се поново поврате горуну. Схватио је заправо да је горун, којем је хтео да на овај начин врати дужно поштовање, покрио њихову израну голотињу и пуко им беземљаштво и, ипак добрим му угљем, њих учинио најпознатијом породицом у синору делијованском.

Дели-Јован је у ствари у душама наших дедова био инкарнација и Мироча и Карпата и свих планина које су преци били походили, а доказ је она песмица коју си ми пренео, а кажу да ју је смислио један од тих првих наших, који се родио на самом Дели-Јовану по досељењу са Мироча и из првога Голубиња. Он се још једини пре нас двојице бавио усменим песништвом; има још пренесених стихова које си само ти знао; ја сам од тебе упамтио тек следеће:

Ту, под Дели-Јованом, ту сам рођен,
и ваљда то нешто значи:
врховима његовим био сам вођен
у живот кад је требало да се закорачи.

А ти су врхови вероватно битно и одредили да се остане тако дуго у њиховој близини. Чак кад су околна насеља почела да добијају јасан демографски облик, наши су пре остајали на планини, која им је живот значила. Тако ће тек твој деда Милош сићи за осталим Петковићима у село Шаркамен и ту, као тèме пирамиде започети нови пород, са твојим оцем Спасојем. Са деда-Милошем је у село сишла и земљорадња, којој је мање одговарао планински предео, али све друго, кao сточарство, сем говеда, остало је код тора (котора). Посебно, пресељење не би поднеле козе које су обожавале да гуле младо планинско дрво, а горун је, иначе, од свих врста храстова пре него други имао најмеканије младо лишће, готово провидно и зелено-сочно. Била је то посластица за рогате папкаре...

Ех, мој добри оче, нека би Бог дао да ме заокупи идеја да се и ја са свим својим животним потребама опет вратим на Дели-Јован.

(...)

      Властимир Станисављевић Шаркаменац

________________________________

(У пропратном писму  аутора, ове прозе, стоји да је то једна од епизода из рукописа једног његовог романа у приприми. И писмо захвалности, али и ови редови:

"Заиста сам ти захвалан што имам утисак да нас не веже ништа друго сем важности Речи и Логоса којима смо сви подређени, али и у којима се једино можемо и препознати као рођаци у једном истом језику.. (а, сећаш, се: спавао сам у аутобусу Београд-Неготин, спавао  и био у неком полусну који ми је допуштао да имам и неку свест о времену и простору. И баш кад сам био у домену Кучева и Мишљеновца у моје отворене уши, при затвореним очима стигао је неки глас, (помислих: "доброглас" баш на том нашем рођачком језику у заједничком Логосу, и пре но отворих очи, знадох већ - ДА СИ ТО ТИ. ПРЕПОЗНАХ ТЕ И ПРЕ НО ШТО ТЕ ВИДЕХ, што се догоди кад отворих очи. Ето, хоћеш ли ми објаснити како се то догодило, него зато што смо велики, велики рођаци у језику, овом нашем српском, на коме сам те и жмурећи препознао.Хвала ти што си ми објавио ова два текста. Мићо Цвијетић је одушевљен јер је жалио кад сам му га дао што је расправа (са Магарашевићем и другима) о њему, са навијањем за њега, преко Новости, већ била прошла до моје испоруке текста. Сада је правда задовољена...."

итд. Да коментаришем овај одломак? - Не.  ... Станисављевић је овим текстом "испунио свој бонус" за ову 2020.у "Сазвежђу".)