Умирућа Србија
ПИСМА
Недавно сам видео ТВ-емисију о селу негде на Старој планини, у источној Србији. Причали су људи средњих година о својим домовима, о своме селу које остаје без људи, о пропадању кућа, о нестанку економије коју су претежно чинила стада, о свему што је чинило живот.
Рођен сам у Београду, отац и деда живели су у Београду.
Нисам имао никакав осећај да ми недостаје село мојих предака док сам био млађи. Међутим, како је време пролазило и године се слагале, схватио сам да град не може да пружи онај осећај завичаја који може село.
У средњем, обично већ породично консолидованом добу, људи почињу да се сећају завичајних места, старих породичних кућа и имања која су опустела. Али тада је већ касно за ревитализацију сеоског амбијента
, за стварање модерних здравих и економски вредних животних простора. Нема више у селима људи, нема у селима деце. Школе су празне. Све је мање деце иу градовима. Цела нација стари као да је уклета, а младе жене све мање желе да граде своје домаћинство и здраву породицу и да рађају лепу децу!
Зашто је све то тако? Какав смо ми то народ? Власт се бори за територију земље, а слепа је пред све бржим нестанком сопственог народа. Никакве идеје како зауставити умирање Србије!?!
Мирослав Лукић, Београд
Коментари (1)
Јоско | 2011/04/08 03:06
Господине, србијанска политика и политицари су били превисе заузети отимањем и насилном крадјом (бивси изгубљени ратови) од суседа и, то је Нжалост један од главних разлога за сав немар према самој Србији.
Мирослав Лукић, познатији под књижевним псеудонимом Белатукадруз. - Последњих дана звало ме је барем двадесетак пријатеља и познаника да ми честита на добром чланку о Умирућој Србији, објављеном у београдском Данасу. Свима сам морао да понављам да текст није мој, да је то писмо написао неки други човек кога лично не познајем, а има исто име и презиме. Чланак је врстан - у ствари, на најкраћи могући начин износи стравичну истину о другој Србији, оној непознатој, обраслој маховином. ..
Мирослав Лукић, познатији под књижевним псеудонимом Белатукадруз. - Последњих дана звало ме је барем двадесетак пријатеља и познаника да ми честита на добром чланку о Умирућој Србији, објављеном у београдском Данасу. Свима сам морао да понављам да текст није мој, да је то писмо написао неки други човек кога лично не познајем, а има исто име и презиме. Чланак је врстан - у ствари, на најкраћи могући начин износи стравичну истину о другој Србији, оној непознатој, обраслој маховином. ..
Нема коментара:
Постави коментар
Коментари који садрже увреде и неистине биће обрисани