MEMENTO MORI
Михаилу
Лукићу
Ти се не плаши драга,
раскида, кад будем умирао:
у благ зимски дан, у подне.
Слутим – ојужиће од јутра
топиће се снег поред кућа, тад.
За сењаком, поточић
вртеће долап непрестано.
Мој ручни рад од детињства
бујица тера у круг, иста маршрута:
тако дечаци дрвеном палицом
котур гањају низ прашњав пут.
Немирна душо: опрости.
Ти никад нећеш бити мртва.
Душе не умиру: ма шта мислили.
Нема коментара:
Постави коментар
Коментари који садрже увреде и неистине биће обрисани