Пробудио сам се пре пет у нашем породичном дому на селу и трагао за концем. У једном од ормана нашао сам ову торбицу, која је - схватих, кад сам је отворио - припадала нашој покојној мајци (Наталији , 1931 - 2002).
.. Ту сам нашао конац, игле, и други алат, којим је мајка до последњих дана свог живота ушивала, везла. Кафу сам већ био скувао, отворио сам све просторије "Велике магазе", било је свеже; село је спавало. У другом дворишту је већ израсла трава....Синоћ сам дотерао из Београда, опет, пуно књига, пуно бележница, али и мајчине везове, и друге уметничке производе њене маште (ако уопште имам дара - од мајке сам га наследио). Ауто ми је зарибао након што сам прешао мост на Морави; дошлепао ме је близак човек до села... Било је рано да навалим на распоређивање свега чиме је ауто крцат. ......Сад гледам у тај конац, који сам тражио и нашао, у тај мајчин "уметнички алат", за који нисам ни знао да је сачуван. Неколико година после мајчине смрти, њене ствари су се још вукле и по тзв. "новој кући", (овој у којој пишем), и по "старој кући" (тзв. "Великој магази"). Локални лопови (неке непознате Циганке, коју годину после мајчине смрти, упале су у собу у којој су чуване мајчине ствари (гардероба, везови, и др.), пок. отац није закључавао... Увукле су се као уљези, нека старија и нека млађа жена; и кад је отац случајно ушао у ту собу, лопови су га, усред бела дана у сопственој кући, одгурнули, и побегли са неким деловима одеће. Потрчао је за њима, дозивајући комшије у помоћ, али циганке су умакле иза окуке... Тада сам мајчине везове пренео у Београд, не знајући да је сачуван и њен алат, у овом орману у трпезарији, где је највише времена проводила до краја живота. - Ето, шта нам је остало од мајке, - ова торбица (на слици) са концима, иглама...
Поред свих оних других ствари и "производа" њене маште, које је везла шила, хеклала, испуњавајући дане, ноћи, месеце, године...Обе куће треба поново и поново претражити, ормане, због календара, по којем је мајка живела и који је увек имала уза се...Има и место у "Великој магази", где се све то може и даље чувати и сачувати, као што се чува гроб и светиња. У "Великој магази" је родила оба своја сина; одатле је и кренула на пут без повратка, у елементе и неизмерје...
Та слика је дословни доказ - постојања уметности махагонија - ствари које су надживеле своје мајсторе и сопственике. И Србија и многе куће у њој, и градске и сеоске, пуне су експоната споменуте зметности, али такве установе која би ту уметност проучавала, чувала, тумачила - нема, а ако се неко и одважи да отвори музеј уметности махагонија - то неће бити држава, него неки приватник (попут мене, који отворим виртуелни музеј).
И наша гробља и наши музеји својевсрни су чувари. После смрти, ма кога и ма где, појављују се разни лешинари, лопови и сумњиви типови, који краду или преузимају у бесцење споменике живота и занимња покојника, уништавају их или препродају...Само у ретким случајевима, понешто се и сачува.... (3.06.2016)
Нема коментара:
Постави коментар
Коментари који садрже увреде и неистине биће обрисани