ДОЗИВАМ ТЕ / Добривој Вујин

 

Детаљ, остаци Богородичине цркве на ушћу Косанице у Топлицу, Куршумлија, средином новембра 2014. Синмак сестара Соколовић. "Заветине"

Учестало те дозивам:

дозивам те свакодневно јачином океана

јер ја другачије стајем на леву ногу

ако је за некога овај податак важнији

од сутрашњег дана који се завршава и пре

овог  у који те дозивам на чудан начин

свима се тако чини рекао бих на први поглед

са другим нисам у добрим односима хоћу рећи

сем првог сви остали погледи бацају

сенку дубоку сенку на први који се неда

дозивам те са револвером без нишана мада

ћу све ово наставити уз малу кафену паузу

ваљда ми нећеш на овоме ништа замерити

јер наши су односи као када се ваљају облаци

као маказе које стрижу вуну са овце

и напослетку остаје гола и у голо се руно претвара

које ће грејати моје залеђено  дозивање

јер је четврто годишње доба како те дозивам

и пара мојих  речи из уста излази за неверовати

и у клице се претварају моје речи и речи

и замандаљено ми срце даје јасне поруке

и ноћ пада блага на кровове мојих свитања

и све пролази  једино ти остајеш

и она (у)залудна дозивања са свих меридијана

јер ти стојиш на свим мојим страницама

и нећу рећи можда спаваш за сваки случај

рећи ћу ваљда спаваш и недао бог

да ме прозру и нађу ми сумњиви зарез

из неке белосветске песме коју нисам имао

е да би у њој нашао себе и овај плач

када су године као јабуке сазреле и пале

међу шљивама које ја испијам до пијанства

јер ту треба водити рачуна молим лепо

да сутра или кроз педесет година не засија

сечиво и засече то моје пијанство и прослови

како сам препијанчио буковског или неког већег

а више него сигуран сам био да сам у оригиналу

не смем ни да  помислим да дрво може да шета

многи би рекли па овај је ко летва

а и ово ми је некако познато и предисано

као да сам примера ради прошао кроз туђи димњак

те се китим туђим гаром онако једнако гарав

јер морате признати шта ће мој димњак

на то да каже зановетајући у тврдим корицама

јер после тога нико неће знати из ког је димњака

гар старији и по чему се то разликују

и на крају те дозивам у свитања и сумраке

и никада нећу рећи да си ми вољена и највећа

јер се плашим да ми ветар не донесе орахово лишће

са суседовог ораха и мој ће орах начисто излудети

у потрази за својим лишћем мада ту нико

неће препознати све твоје туге и радости

и како сам већ имао изволети да изговорим

плашим се да те волим онако хлебно

како те други воле јер ће се неко

једног  лепог и убогог дана иза вечности

јадан досетити пре свих и на сав глас -

дозивам те ој Србијо.

 

Сестре Соколовић, моје сапутнице: ушће Косанице у Топлицу, новембар 2014. (Б. Т.)

Лажни апостоли / Светислав Стефановић

Лажни апостоли

Република, 02. 06. 1920.

               

Предња страна корица.

Кад загусте унутрашње тешкоће, властодршци обично, по старом опробаном рецепту, гледају да изазову спољне компликације, да пажњу народа са унутрашњих окрену на спољашње догађаје. И обрнуто, тешкоће спољашње наводиле су или нагониле властодршце да отварају унутрашње кризе, опет да се свету скрене пажња са спољних на унутрашње догађаје. Најзад, и тежа унутрашња криза гледа се да се отклони, или бар заташка, отварањем неке мање опасне унутрашње кризе. Наши су се властодршци обилато служили и служе овим врло опробаним рецептом, нарочито сад после свих неуспеха у спољној и тешкоћа у унутрашњој политици, у које су увукли земљу.

Тако се мора протумачити намерно убацивање, из званичних и полузваничних кругова, питања о федералистичком уређењу наше државе на племенским основама. Да би се сакрили спољашњи неуспеси, да би се отклониле унутрашње тешкоће и, нарочито, да се отклони опасност уређења наше државе на основама модерног републиканског демократизма - надлежни убацују у дискусију питање племенске федерације. Што су они, још пре годину дана, били најубеђенији централисти, не мари. Пред стварним фактима променили су мишљење. Начела се код нас и иначе лако мењају, управо тешко их се и држати, а најтеже их је уопште имати.

Наравно да се при том слуге труде да, у првом реду, задовоље своје господаре и да сачувају верне поданике. Ако би се већ правила федерација, то, наравно, ни у ком случају не би смела бити републиканска, него само и једино монархистичка. То властодршци не кажу отворено, но то се само по себи разуме. Није питање о једном бољем уређењу државе, није питање о таквом уређењу државе у коме ће народ доћи до све већих својих права, ако му се већ највећа права одричу, него је питање да се, ако, и пошто је немогуће спасти отворено централистички облик монархије, бар спасе монархија у облику федерације. Главни је циљ спасти и одржати монархију и са њом скопчану власт повлашћених класа над народним масама.

Ми чисто и јасно кажемо да сматрамо монархијско федеративно уређење наше државе, било у ком облику, било у облику тронародне федерације, или неке федерације од седам или више, мање-више аутономних покрајина, као најгоре решење од кога је горе, можда, само монархистичко централистичко решење по рецепту Демократске странке. И једно и друго решење показују потпуну неспособност наших владајућих странака да исправно схвате и наш национални проблем, и историјски моменат у коме се налазимо. Монархистичка федерација од три народа, или од седам или више покрајина - то је један од облика државних који је светским ратом срушен, убијен и уништен са покојном Аустријом и бившом Немачком, и само безумље може тежити и желети да тога мртваца опет оживљује и повампирује. И још, монархијска федерација под хегемонијом и моћним окриљем Србије, као најјаче - зар то не би личило на немачку федерацију под хегемонијом Пруске, што је скренуло немачки народ с пута његове велике светске културне мисије, на пут светског завојевања које се завршило катастрофом у којој се тек немачки народ поново освестио, нашао себе и, истом сада, ударио темеље своме јединству.

Федеративни монархистички облик можда је могао, у своје време, учинити да царска Русија с мање потреса уђе у страховиту кризу коју јој је рат наметнуо. Тај облик је, можда у далекој прошлости, могао дати солидније основе бившој Хабсбуршкој монархији. Али данас, када су и царска Русија и Хабсбуршка монархија неповратно пропале, пледирати за такав облик државе могу само људи који живе у прошлости, али се од тешкоћа и опасности садашњости и најближе будућности силом склањају у прошлост.

Ми, најзад, не верујемо да би наше државно јединство било онај идеал за који се вредело борити и умрети, и за који би вредело живети, ако би оно било оличено само у монархијском било федеративном или централистичком облику владавине. Ми смо сувише интегрални Југословени да бисмо веровали да је оно само у том. И они људи који хоће да га направе само тим, који му свесно или несвесно, из опортунистичких или партијско-политичких разлога, хоће да даду само тај карактер - ти људи нити су били кадгод духовне вође наше, онда када смо припадајући једној великој генерацији нашег народа само духовно могли да конципирамо Југославију, нити ћемо дати да буду политичке вође нашем народу сада када он има не само моћи него и најсветију дужност коју је икад у историји имао, да од разједињених делова нашег племена створи једну велику живу нацију, моћну и достојну да буде носилац једне нове културе и градитељ једног новог човечанства.

Ми мислимо да се наше јединство има градити на позитивним државотворним, демократским квалитетима наше народне масе. Зато је први корак јединству, да се народу да сва моћ и власт која му припада, и коју му овај моменат историје незадржљиво даје. Слободна, народна, демократска република је први основни темељ нашег државног и народног јединства. Остало ће народ умети већ сам да изгради онако како га његов велики творачки дух, дух слободе, хуманости и другарства, учио буде.

Јер је српски народ један од оних ретких, у историји људској, који може, после свих жртава које је поднео, с поносом поновити велике речи Софоклове Антигоне, која је себе жртвовала за љубав свога брата: "Ја сам створена да будем друг у љубави, не друг у мржњи". Они који друкчије га уче, рђаво га уче. Но, српски народ ће умети разликовати своје праве учитеље од лажних апостола. То је једна од наших великих вера.

== Извор:  Лажни апостоли / Светислав Стефановић. - Штампано у књизи: СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА: Одабрани политички списи 1899-1943. - Копно, књ. 1.  Избор и предговор: Предраг Пузић. - Нови Сад, 2006, стр. 38-40  (Публикује се уз дозволу приређивача.)

Scena Mire Trailović

VELIKA scena Ateljea 212 ubuduće će nositi ime rediteljke i
legendarne upravnice ove kuće Mire Trailović - odlučio je Upravni odbor,
na inicijativu Ivane Dimić, v. d. upravnika Ateljea 212.

Mira Trailovic

Povodom 90 godina od njenog rođenja i dve i po decenije od smrti, u
sredu (22. januara) organizovaće se "Omaž Miri Trailović" u pozorištu, a
o njenom životu, radu i doprinosu kulturi govoriće Ivana Dimić, Borka
Pavićević, Jovan Ćirilov i Ljubomir Simović.

 





Scena Mire Trailović | Kultura | Novosti.rs

VRATA ILUZIJE / Stevan Bošnjak

Blis  1

Šetao je tim lepim Urbsom. Bila je kaligeneia-treći dan. Došao je do jedne raskošne građevine od crvenog mermera, koja kao da je pripadala drugom svetu. Na njoj se video pečat Gaudijevog genija i naznake nekih kasnijih uticaja, pavelijanskih pre svega. Na ulazu je slovima od cirkona pisalo: MUZEJ DOGAĐAJA

Ušao je i tamo proveo neodređeno dugo vremena, a da napolju rano popodne nije odmicalo.

Stevan Bošnjak (fotodokumentacija Miroslava Todorovića)

Blis 2

Vrt je bio lepo ukrašen dobro uređenim ukrasnim šibljem, okresanim zelenim džbunovima, cveće je u lejama klizilo između vodoskoka i fontana iz kojih je prskala vodena prašina i vrelo popodne leta činila prihvatljivim.

Bilo je tu puno dama izvesnih godina, koje su nosile bogate viktorijanske šešire i gospode sa frakovima i cilindrima je bilo i njihovo je gospodstvo mirisalo na karuce natovarene obilnim plodovima prezrele jeseni.

Ćaskali su za okruglim belim gvozdenim stolovima, na lepo izuvijanim nogarama, koje su bile zabodene u gustu, kratko ošišanu travu.

Belo na zelenom.

Pijuckajući bakardi, sangriju, sveže koktele, izgledali su besmrtno staroliko.

Brujala je između tih stolova, plutala nad njima kao žica dugotrajnog mirisa, atmosfera neizrečenog, brujala neiskazanost.

Mnogo se znanja i mnogo godina složilo na jednom mestu.

Ovde je mogao da namiriše druge dimenzije, nevidljivo koje samo što nije postalo vidljivo, a da li nije!

Mirisalo je na polje kog nema a bile su tu i pčele kojih nije bilo.

Miris drugih svetova je prodirao neprekidno u svet ovog vrta i to beše nepobitan dokaz postojanja tih drugih svetova.

Postojali su, i ovaj vrt je postojao i to je na svojevrsno neobjašnjiv način bilo dobro.

Ovde je viši smisao bio ucrtan nevidljivim mastilom u postojanje: bilo je sasvim jasno da je koncept bezvremenosti na neki, veoma prihvatljiv način, bio ostvaren.

Svaki detalj, svaka čestica vodene prašine, svaki nehajni pokret, svaki kvant običnog ponašanja, govorili su da je sve što se zapisuje, sve što se oslika, svaki ton koji nije stvorio vetar, ili šum talasa, ili kapanje kiše, da je sve to uvek bio bolje ili lošije maskiran pokušaj da se zaustavi vreme, da se spasi od prolaznosti i večnog brisanja onaj čarobni moment neponovljive lepote, da se učini večnim i po potrebi dostupnim.

Ovde je strujalo saznanje kao svojevrsna blaga uteha:

-...da!

Sad znaj da je onaj najlepši dan života sačuvan kao vilin konjic u ćilibaru...

...da!

Zauvek traje.-

***

I pored pažnje dostojnih godina pomenute gospode stanovnika kojima vrt beše i nastamba i radno mesto, behu njihovi pokreti nehajni, nenamešteni, neusiljeni,