Pisma ZAVETINAMA. Glasovi druge i drukčije, skrivene Srbije

Лого препорученог блога ауторке Сузане Танасковић

Dragi gospodine Lukiću,

Zahvaljujem Vam se na (...) rečima podrške. U potpunosti se slažem sa vama po pitanju opštih utisaka klime u ovoj našoj Srbijici. Kažem Srbijici, jer kako stvari stoje, izgleda da će Tarabići biti u pravu. Samo da se ispod te šljive nađu oni najkvalitetniji. Nadajmo se. Ja nažalost pripadam generaciji koja je 90-tih završavala fakultet i počinjala odmah sa radom. Pa, ko se kako snašao?! Nekako mislim da smo mi žrtvovana generacija i da je tako, iz nekog višeg razloga razvoja društva i civilizacije uopšte, moralo biti. Veoma brzo sam shvatila da je pravljenje kompromisa ulazak u još jednu laž, koja ume itekako da nas optereti, pa sam pred bombardovanje 99-te dala otkaz na fakultetu
gde sam počela svoju radnu karijeru još 92-ge. Nisam izdržala unutrašnje pritiske. Možda sam trebala biti strpljivija, mudrija, ali tek sada, iz ove iskustvene vizure, uviđam da bih obolela od prevelike doze profesionalne sujete i pretopila se u masu onih koji su pristali na kompromise gazeći svoje sopstveno dostojanstvo. Pa bi bilo po našem starom narodnom: dala baba dinar da uđe u kolo, a dva da izađe.... A ima još jedna omiljena izreka moje 98-togodišnje babe: Lako ti je biti svetac, kad ti je Bog ujak. Uostalom, mi sami trasiramo svoj put, bar donekle, dok se ne osvestimo, pa shodno tome moramo da za takve odluke, uprkos i nesvesnim izborima, preuzeti i ličnu odgovornost. Moja baba uvek kaže: Bog je veliki.... Da je ne komentarišem, bilo bi to nepotrebno razbacivanje rečima.

Zahvaljujem na ponudi da moj blog kao predlog za čitanje uvrstite i među  ostale blogove vašeg divnog Sazvežđa Zavetina. Zbilja sam počastvovana. Nisam očekivala reklamu, niti  mi je ona potrebna, ali uviđam da su čitaocima možda potrebne slične teme, kao motiv za razmišljanje gde smo i kuda idemo. Nasmejala sam se od srca kad sam videla da ste postavili uz moj blog sličicu jednog potoka, koji mnogo podseća na kraj u kome sam odrasla. Morava, Šumadija... Mirise i zvuke još uvek nosim u sebi, i to je nešto nepojmljivo. Priča o korenima, ne samo ličnim, nego i nacionalnim i religioznim. Kada bi Srbija shvatila vrednost svojih korena, umesto da ih sakati i odbacije, da ih sa najiskrenijom zahvalnošću prihvati, možda bi i mogli napred u budućnost. Ovako idemo kao kroz maglu samo sakati, gluvi i ćoravi, kao slepci sa čuvene Brojgelove slike.

Šaljem Vam logo mog bloga, koji, čini mi se, odgovara i mom ličnom identitetu, drvo života u liku jedne žene. Mislim da je to prepoznatljiv motiv.
A što se tiče priloga za internet časopise, već neko vreme imam ideju da pišem o arhitekturi, organskoj arhitekturi sa aspekta egzistencijalnog viđenja prostora i čoveka koji u njemu živi, ali veruj te mi na reč, u zadnje vreme imam toliko malo slobodnog vremena, (hvala Bogu, pa se u mom privatnom poslu nešto počinje i dešavati). Time ću svojom profesijom  moći da stanem iza takvih tekstova. Kuće koje radim imaju identitet koji nije istrgnut iz krajolika, Srbije, i našeg nacionalnog i prirodnog okvira. Bar se trudim koliko je u mojim moćima, jer arhitektura, često, malo zavisi od nas arhitekata, ne samo što nam nije dozvoljena veća sloboda izraza, već i kao ličnosti moramo imati određen stepen slobode u izražavanju sopstvenog identiteta, pre svega u odnosu na čoveka za koga nešto gradimo. Egoizam i profesionalna etika u našim  izrazima često su u velikom kontrastu, da zaboravljamo da gradimo kuće za ljude, a ne kuće spomenike koji će nam ukrasiti referenc listu. Kuće su bića kao i ljudi, i moramo se sa njima tako i ophoditi. Istina je uvek negde na pola puta, i ako gajimo intelektualno poštenje, možda nešto u životu i napravimo.
                                                                Suzana Tnasković