Духовске Задушнице (у Мишљеновцу)

..

Гроб наше прабабе Грозде и прадеде Димитрија Лукића, нар. посланика. Мишљеновачко гробље у Поточићу

..

Споменик наше пок. мајке Наталије  (Стевић-Ранисављевић) 

..

Део гробља у Поточићу, и у дну гробница пок. Милице Лазић "Американке"

..

Руј цвета (рајско дрво Звижда)

.

Пут до гробља у Поточићу је у много бољем стању од самог гробља...  Панорама

..

Иван Лукић, у крају у коме је одрастао...

.

И аутор овог осврта, на том коначном путу пијетета

.

ШТА ЈЕ ИЗА ТЕ КАПИЈЕ?...

Шта је иза те капије?Двориште, планина, читав један свет?Врхови? Или бездан?

Почетак новог и лепог?

Бог све гледа, све види. Боловао сам, био свезан нечим невидљивим безмало две недеље. Бог постоји и делује преко добрих људи. Рука се лепи за залеђене кваке. Писци Хороскопа беху у праву. Раскринкао сам учинке Влашке мађије Јер је Бог тако хтео.

Сви они људи које сам познавао леже на гробљу – Поточић. Мишљеновац и завичај уопште на гробљу је, завејан снегом. Шофери краду нафту из аутобуса – сипају воду.

Аутобуси кашљуцају и зауставе се усред завејаног ивика. Србија је њено наличје:не оно о чему сам сањао и сањам. 

Не познајем довољно ни оца ни мајку ни брата рођеног,  ни најближу родбину. Суседе. Крвна сродства су страшна. Вештачка су смисленија, оправданија и пожељнија. Изабрана! Студен је све оковала.

Овде је мој краљевски престо сасвим скроман.

Овде где се Дух мој ужилио. Овде, где су се у мом одуству почели сушити листови фикуса, Христовог венца. Биљке овде не напаја и не храни вода и ђубриште већ мој Дух.

(Среда, 9. јануар 2002. Београд, Јованова 22)

ОГРОМНА, ЗАБОРАВЉЕНА, ДУБЉА ОД БЕЗДАНА

ИСТОРИЈА, или  БИЛО ЈЕ СВЕГА И СВАЧЕГА

Било је кокошака, које су пропевале
и мишева који су се удавили у сурутки.
И попова који су многу поган
својим језиком полизали.
И пчела у шупљим стаблима.
И дрвета незакрштених.
И метиља.
И гроница у свиња.
И лопужа и јајара.
И пловака које лете по авлијама.
И свиња које неиздржљиво циче.
И оваца, којима пуштају крв из ушију.
И целих чаша које би прсле у руци.
И бродова који се прозевљу на време.

И дана када су воћке по други пут
у току године цветале…

И све је значило нешто друго
и упућивало на нешто сасвим одређено.*

 ТЕЖИНА НА СРЦУ

 Нико ме  не гони

ни гавран, ни замисао.

Натоварила ми је

(судбина, живот?)

велико бреме...

Не видим се

од бремена

Не види ми се лице,

очи,

ни стас.

Притсло ме је одозго

као пласт сена...

(13. - 14. март 2002.)

_____

  * Па и ове песме, недовршене, датиране у години када је наша мајчица променила свет. Палили смо свеће* и молили Силе да дају смирења нашим упокојенима. То бујно зеленило које окружује гробље, или се шири по њему, тај контраст живог и вегеталног, и оног другог света, света упокојених, једва изрецивог, ту се скоро додирују, али не и преливају један у други....

...

  *Данашње Задушнице називају се и Духовске Задушнице, јер претходе великом 

црквеном празнику Силазак Светог Духа на апостоле - Света Тројица, који се још назива Духови или Педесетница. У спомен на суботу после Распећа и Христов силазак у ад, црква је четири суботе у години посебно наменила молитвама за душе умрлих. Задушнице су дан посвећен упокојенима, па треба отићи на службу у цркву, обићи гробове, прелити их вином, уредити и окитити цвећем и упалити свеће. Уобичајено је да се на задушнице држи Литургија, на којој свештеник прелива вином донешено жито, а после службе се одлази на гробља, где се пале свеће, а свештеници обилазе и каде гробове. Они који нису у могућности да оду на гробља због удаљености, треба да оду до најближег храма и да ту обаве помен за своје упокојене. Пошто је то дан када се посебно обраћа пажња на делење милостиње, обавезно се сваком просјаку кога сретнемо, удели милостиња и да део хране коју смо понели са собом. Обичај је у народу да се ο задушницама, као и ο парастосима, износе многа јела. Веровање је, да та изнесена јела треба да се разделе сиротињи и уопште свима који се ту затекну, за покој душе умрлога. Обично се износи погача, жито, вино, као и друга јела.---