УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

Најновије

уторак, 15. децембар 2015.

Хорска композиција "Зимњи дани". "Неотпеване песме"



ВЕЛИКИ српски композитор Стеван Стојановић Мокрањац умро је пре него што је довршио своје последње дело, хорску композицију "Зимњи дани", инспирисану стиховима песме Јована Јовановића Змаја. Београдска публика је пре две вечери на Коларцу могла да чује светску премијеру "Неотпеване песме", коју је, по наруџби агенције "Шолц и френдс", 101 годину касније довршила наша позната композиторка Александра Вребалов.
Награђивана српска композиторка већ две деценије живи и ради у Њујорку, па није била у сали да и сама чује аплаузе којима је публика поздравила Мокрањчево дело у извођењу Хора РТС-а и под вођством Бојана Суђића.
- Комад сам назвала "XXII", по Змајевој песми из "Ђулића увеока", која је била Мокрањчева инспирација за овај комад. Змајев текст се на почетку комада чује онако како га је Мокрањац обрадио, али како дело одмиче и музичка фактура се раслојава, тако и текст полако нестаје и претвара се у дуге вокале, попут уздаха и издисаја - казала је, за "Новости", Александра Вребалов, која је на наша питања одговарала из Њујорка.
Признала нам је да се раније није срела с Мокрањчевим недовршеним комадом, па су и њени планови морали да се мењају.
- Моја првобитна идеја је била да, уз велику дисциплину и минималну личну инвенцију, завршим Мокрањчев комад у стилу његовог иконичног рукописа.
Али када је добила партитуру, испоставило се да је то немогуће

субота, 31. октобар 2015.

Отровно језеро

ДРУШТВО
„ПОЛИТИКА” ИСТРАЖУЈЕ
Борска еколошка бомба прети Србији
Пуцање колектора у Великом Кривељу изазвало би изливање јаловине у тимочки речни слив, а потом и Дунав којим би отровне материје отпловиле чак до Црног мора

У језеру Велики Кривељ су милиони тона јаловине, а вода садржи примесе разних изузетно опасних хемијских средстава (Фото Дејан Кудрић)
Међународни еколошки инцидент незамисливих размера могао би да нас задеси уколико пукне тунел који спроводи Кривељску реку испод флотацијског језера Велики Кривељ, депоније отпадних материја које настају након ископавања руде у Рударско топионичарском басену  Бор. Уколико се отровна вода из језера измеша са речном, ово загађење брзо би стигло до Дунава па чак и до Црног мора, уништавајући сав живи свет у реци. У питању је права еколошка бомба, а стручњаци кажу да се у загађеном флотацијском језеру налази цео Мендељејев периодни систем елемената.
Иако је Светска банка још 2007. године одобрила кредит од 43 милиона долара, чији је највећи део (13,2 милиона) намењен градњи новог колектора који спроводи Кривељску реку испод јаловишта Велики Кривељ. Тај посао ни данас није одрађен. Политичке игре, спорост бирократије или нешто треће стали су на пут решавању једног од највећих еколошких проблема у Србији. Иако је новац за решење проблема већ био додељен, Кривељска река и даље тече кроз стари тунел.
У мају ове године, пројекат је затворен, а део кредита од око 33 милиона долара повучен је назад у Светску банку. Осим што је изгубила могућност да финансира овај посао из обезбеђеног новца Србија је Светској банци платила пенале од 361.000 евра јер није искористила тражени новац. Економисти су већ упозоравали да наша земља, због кашњења у повлачењу страних кредита, годишње губичетири милиона евра. У једном од извештаја Светске банке наведено је да пројекат „Регионални развој Бора” није завршен из „нејасних разлога”.
Док је држава плаћала пенале јер колектор није изграђен, РТБ Бор потрошио је око пет милиона долара за одржавање постојећег тунела и то само у последњих пет година.
Како ствари стоје, градња новог колектора мораће да буде плаћена из републичког буџета. У Министарству рударства и енергетике потврдили су за наш лист да ће нови тунел за Кривељску реку бити изграђен, а овај посао коштаће пореске обавезнике око девет милиона евра

понедељак, 03. август 2015.

'Бело злато' са Суве планине



ОД некада масовне производње, креч се сада подно Суве планине производи симболично. Познати произвођачи креча деле судбину посустале индивидуалне изградње, јер се мало која породица одлучује да зида нови дом. Синиша Младеновић из Миљковца каже да је креч незаменљив у грађевинарству, јер је здрав материјал који се производи на исти начин као и пре неколико векова.
Неисцрпни мајдани кречњака и искуство били би одличан капитал за вредне Заплањце, само још кад би успели да поново имају тржиште као пре двадесетак година. Ни сами не умеју да објасне шта се десило и зашто је нагло опала потражња за кречом. Некада су само од једне сезоне могли да купе стан у Нишу или направе кућу у граду. Данас производе креч само да би преживели и то под условом да направе пристојан договор са поштеним накупцем.
- Свака друга кућа је у овим селима живела од креча. Једна за другим одлазиле су породице, а са њима и производња. Ипак, највећи проблем нам је што нико више не зида куће - каже Синиша Младеновић, из Миљковца, који са синовима Милошем и Драганом не гаси кречану. - Не бих могао да опстанем да не производим и ћумур за роштиљ. Ова планина је сурова али је и несебична за сваког ко се не боји рада.
Највише пећи има у Малом Крчимиру, чак десет, по две су остале у Сопотинцима и Горњем Душнику, док су у Ћелијама, Миљковцу и Доњем Душнику преживеле тек по једна.
Кречњака има у изобиљу, али доћи до производа није нимало лако

недеља, 17. мај 2015.

УЗ ПАНОНСКИ ЈУБИЛЕЈ - МИЛЕНИЈУМ АПАТИНА 1011-2011



ЗОРАН  М. МАНДИЋ


АПАТИН

(Једна повест песничке скице за град)


        Град је колут као Језик. Он уоквирује и упућује на ту лингвистичку институцију. У једном од судова тих оквира препознао сам чисту воду у којој сам пожелео да ослободим песме од аутентичности, различитости и вечности, помишљајући на историју интиме коју свака поезија дели са прљавштинама Језика. Времена. Писмености. Интуиције.
        Шта више понудити од песме Граду. Онима, и међу онима којима је свет претрпео толико телесних повреда и постао богаљ међу њима. Није само неповређено питање које жали свет, већ дар с којим хуманисти опасно варају све у додиру са чудовиштом свог интереса. Зато на питања која у песми настају док се она пише о граду, о Апатину рецимо, не треба одговарати нити се препуштати самилосној одговорности на коју је песма навикла као што се Језик навикао на њу.

           2.

Хоћу у песми о теби Апатине да оперем све моје песме од пре. Све друго што је са тобом било прво у 1957. На Светог Николу и сваки пут на Светог Николу, после, када су и други умирали. И 1971. с почетка мојих жестоко нашпанованих рима. Искашљаних у облику медених дунавских капљица на часу чисте филозофије. Пред Бергсоном и пред Јасперсом. Тада сам можда најбоље могао да научим Јесењина напамет. И Ахматову. И Борхеса. А учио и бранио Мајаковског. Као да сам га у лику Светог Христосвештеног и Првосвештеног Јована Претече кога смо у кући славили са обе стране, препознао. Већ тада сам знао да се ништа неће десити веће и трајније од пролазности коју сам толико пута на часу филозофије у сва четири разреда гимназије тумачио професорима. Ваљда раздражени мојом неочекиваном интерпретацијом прозвали су ме Ервином и грдили Шинком.
       
        3.

        Анархист и надреалист. Песник и Нарцис. Говорили су у граду док сам неуморно тражио излаз из тебе Апатине. На реку која није само Дунав и она црна валцерна швапска шума из које духови сваки дан у сред дана излазе да би на пијачним тезгама продавали воће и Баха воде што протиче кроз друге крајеве. Бунио сам се за тебе међу јеленовима и лиманима. Одвезивао те са гоблена из далеке језичке прошлости у којој су могли да ме поздрављају са гутен таг. У којој сам могао да будем да сам био или да сам се сетио тог бивства. Тог прикрајка. И сада сам сигуран да тај прикрајак граде још увек постоји на апатински начин на твом великом заједничком гробљу намермерисаном црним и белим плочама и Шпајзеровим погледом одозго са птицом без кљуна што надгледа мир. Вечни мир. Из којег смо силазили подно касније срушене калварије да на малом пешчанику дајемо једни другима голове.

        4.

        И ти мене записујеш граде. На свој апатински начин. Својим непобеђеним дунавским рукописом чија мелодија инкогнито мили и милује изнутра. По тајни песничког језика. И плови као Дунав док за сво време те мелодије вечни мир љуби калварију на отвореном простору завођења. У Апатину граде Апатине.

     АПАТИН

                                      (коментар из књиге оквира)
         

        Апатин је мој повлашћени град. Као Владичин Хан. Као Сомбор, Као Нови Сад. Као Београд. А, град који је повлашћен отвара очи за чулну лепоту видљивог света. Повлашћен град је, као и поезија, носилац личних осећања и најбоље средство за испитивање духовне стварности. Повлашћени град, као и језик, даје снагу и храну коју удахњује душу свим облицима живота. Реци. Лиманима. Стадима јеленова и кошута, Отуда речи и вреде онолико колико могу испричати/насликати/компоновати емоционално значење те повлашћености.
            Повлашћени град је сан који треба одисати. Мирис житне прашине и пене апатинског пива су слатко лудило као игра оне три, у Владичином Хану, реке - Калиманке, Врле и Јужне Мораве којима се Дунав удвара у мојим песмама. У мојим океанима. У мојим завичајима. У годовима мојих повлашћених градова.

        Повлашћени град је једнина сублимисане множине. И множина сублимисане једнине. Он је мишљење. И сећање. Поезија, која уређује емотивни свет, без навијачке страсти и алатки из радионица патетике.

четвртак, 30. април 2015.

КУЛТУРА - ФРАНЦУСКИ ПРИМЕР

У великим градовима Стразбуру, Лиону, Бордоу, град одваја 20 одсто свог буџета за културу, што су огромна средства, каже Жак Бонијел, професор на француском Универзитету Лион 2
Жак Бонијел (Фото Г. Поповић)
„Управо сам прошетао по кварту Савамала, где има пуно разних и богатих иницијатива. Закључујем да је независна културна сцена у Београду веома жива, а истовремено видим да музеји функционишу на традиционални начин”, каже Жак Бонијел, професор на француском Универзитету Лион 2, где је директор мастера „Развој међународних уметничких и културних пројеката”.
Професор Бонијел и Милена Драгићевић Шешић осмислили су на Универзитету уметности у Београду 2003. године заједнички програм, мастер „Менаџмент и културне политике на Балкану”, који је већ следеће године признат од стране Унеска и који привлачи сваке године студенте из целог региона, па и шире. То је и разлог његових честих долазака у Београд, а једна од тих посета, приликом предаје мастер диплома у фебруару ове године, искоришћена је да професор Бонијел у Француском институту, са Миленом Драгићевић Шешић, говори на тему „Чему културне политике”.
„Већ двадесетак година култура је све више под утицајем тржишта и све више се посматра кроз призму производње и потрошње, иако она није роба”, каже Жак Бонијел за „Политику”. „Културне политике треба да обезбеде утицај јавних установа, на нивоу државе или локалне власти, које морају да одиграју две улоге да би културу одбраниле од негативних утицаја тржишта. Прва је да обезбеде правне оквире за приступ уметничким делима и за њихово стварање, а друга јесте да се омогући економска подршка за све то. Говорим о економским условима и за производњу и за доступност културних добара публици која не може да плати цену коју прописује тржиште.”
Бонијел то илуструје примером из Француске. Тржишна цена за карту у Опери у Лиону износи 200 евра, али публика не плаћа ту цену, јер власт, дакле држава, односно град, плаћа разлику, па је тако најскупља карта 60 евра.
„Држава је, дакле, та која мора да заштити културу од тржишта тако што ће омогућити стручњацима да буду на челу министарстава и установа где се о њој одлучује. У великим француским градовима Стразбуру, Лиону, Бордоу, град одваја 20 одсто свог буџета за културу, што су огромна средства”, напомиње Жак Бонијел који инсистира и на трећој улози коју јавне установе морају да одиграју, а то је едуковање публике. „Млади морају да имају неке усађене кодове разумевања и прихватања добрих вредности да би касније могли да иду у музеје, оперу, на концерте и изложбе”, додаје он.
За ситуацију на Балкану заинтересовао се још почетком деведесетих од када датира и његово познанство са Миленом Драгићевић Шешић и сматра да је питање националне културне политике сада актуелније за Србију него за Француску у којој су превазиђене бројне регионалне разлике, а национална култура унапређена до тачке када поново може да се размишља о различитостима унутар ње, а да не буде нарушена линија којом капитална дела уметности и културе стижу до што већег броја људи.
Данас је корисније него икада да се дефинише културна политика, јер глобализација брише различитости између култура, истиче Жак Бонијел. „У Кини, Француској, Србији сви гледамо исте филмове, имамо исту страницу на ’Фејсбуку’ и зато је важно имати политике које формирају мишљење и које едукују сензибилност младих. Глобализација омогућава да се упознају друге културе, али их с друге стране све ставља у једну исту раван и стога не даје кључеве за разумевање других култура. Култура, напротив, значи правити избор, а то људима треба да омогуће културне политике”, наглашава Бонијел.
„Недавно сам се вратио из Александрије где сам био у посети Франкофоном универзитету, на коме постоји мастер из менаџмента културног наслеђа и културних индустрија. Студенти тих мастера су професионалци из црне Африке, који брину о томе како ће то њихово наслеђе, музичко, плесно, моћи да буде валоризовано, а да не буде сравњено глобализацијом. Они долазе из земаља које имају по 20 до 30 језика, и веома много разних култура. То је страховито богатство које те земље могу да пруже свету. У исто време то богатство је изузетно крхко и они се веома плаше да ће глобализација све то уништити, што је могуће да се деси и кроз неке универзалне културне туризме. Они се плаше да ће њихова култура бити фолклоризована уместо да буде представљена свету у свом изворном облику”, додаје Бонијел.
Гордана Поповић
објављено: у Политици, 27.04.2015.

Сазвежђе З на WordPressu

  • Лист Време - Време.- Одговорни уредник био је Коста Луковић. Лист је излазио од децембра 1921. године до априла 1941. године у Београду, … Наставите са читањем →
    Пре 4 месеца