Ко се родио, кажу, има двадесет милиона предака!

Да бисмо се родили потребно је имати: 2 родитеља 4 деде и баке 8 прађедова и прабаба 16 чукунђедова и чукунбаба 32 наврдедова и наврбаба 64 курђела 128 курђупа 256 курлебала 512 сукурдова 1024 сурдепача 2048 парђупана 4096 ожмикура 8192 курајбера 16384 сајкатава 32768 белих орлова Укупно је током протеклих 15 генерација потребно 32768 претка, а све је то око 500 година пре него што смо рођени. Застаните на тренутак и размислите.... Колико је овде само било судбина, ликова, животних победа и пораза? Колико се људи тек требало родити - а није, јер су им преци давали животе да би други могли живети? Поштуј и памти своје претке, без њих не би било ни тебе!

Претражи овај блог

Метиљ

Србљи кажу да од метиља нема лијека, и зато приповиједају, да су Нијемци уватили ђавола,, па га питали шта је лијек од метиља; а он им казао"Кад полипшу све овце до једне, онда ону последњу треба обнијети око тора, па више ни једна не ће липсати осим ње." Тада им је казао и од куге да је лијек кука и мотика. - СРПСКИ РЈЕЧНИК (1818) / Вук Стеф. Караџић - Просвета, Београд, 1969, стр. 595

недеља, 18. септембар 2011.

Двобој се изгледа наставља. Или развојни пут једног писца, који се по трећи пут појављује међу Србима






Гроб И. Стамболића на Фрушкој гори. 

............  Жртва се од џелата опрашта речима: „У истом делу пакла имаћемо место: он ће бити моја, ја његова казна”. Двобој се, дакле, наставља?

Роман о убиству Ивана Стамболића?
Роман о Брозу Јосипу?
Роман о Ђинђићу?
Шта је следеће: Роман о
Корену и паветини?
Та борба, ма како је ми називали, није почела јуче и неће се завршити сутра. На разне начине и у разним облицима траје од када је света и века, покреће и мења нашу егзистенцију, доводи нашу стварност на руб понора и повремено јој указује далеке обрисе раја и вечности. Непрекидна је као кретање, као живот. Догађа се у сваком друштву, у сваком човеку, сваког дана и сваког часа јер све те супротности ми имамо у себи, џелат може постати жртва и
жртва се преобразити у џелата, сложени смо од истих елемената, једино што их различито користимо. Сваки од нас бира место у тој борби, бира га сам: то је оно што се зове слободна воља. Оно што нам се дешава, било да је срећа или несрећа, врхунац света или дно дна, само је последица тог избора.  
Роман тече у једном даху, нема тачке, ни великих слова. Личи на поему (елегију). Шта је био циљ оваквог начина писања?
Ако изузмемо кратке разговоре убица, који се некако споразумевају својим ћопавим језиком, ради се о два испреплетана монолога, о два тока свести који се смењују, о двојици који нису глупи ни наивни. Тачке и запете као ни остали знаци интерпункције не постоје у нашој глави ни у говорном језику, нема их ни када певамо, оне су измишљене да би олакшале читање. Да бих читаоца приближио згуснутој прози коју стварају два усмерена тока свести, да бих га увукао у њу толико да чује оно што чита, уклонио сам интерпункцију. не смета. Оставио сам једино знак којим се обележава крај стиха, ставио сам га на крај сваке реченице или боље речено музичке фразе коју може да сачињава и једна реч, колико и више стандардних реченица. Нешто слично, претварање реченице у музичку фразу, радио сам пре четрдесет и нешто година у роману „Нишчи”, са интерпункцијом, једино што то онда нико није приметио. Драго ми је што сте запазили ову, по мом мишљењу, необично важну чињеницу.
Шта да очекујемо у земљи у којој је „тама иста у поноћ и у подне”?
Да једном, кад променимо наше вође, а пре тога и себе, сунце буде у подне, тама у поноћ. Можда то каже она птица која пева у мом роману.
Шта тренутно пишете?
Тренутно радим на роману који се зове „Тито Броз”, започињао сам га десетак пута и одустајао, превише је лажи и отпадака култа заосталих иза „највећег сина наших народа и народности”, много мржње његових некадашњих следбеника. Мислим да сам најзад нашао погодан израз који није ни похвала ни карикатура, приближава ме све више овој сложеној пикарској личности, историјској такође, која се полако претвара у фикцију.
Моји пријатељи кажу да би требало да напишем и роман о Ђинђићевом убиству, условно речено. Размишљам о томе. Ако нађем праву форму, покушаћу.
Зоран Радисављевић
објављено: 18.09.2011.    -  Види више:

http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Roman-o-ubistvu-Stambolica.sr.html
ПОСЛЕДЊИ КОМЕНТАРИ
ala munja | 18/09/2011 01:30
E brate koliko ima ovakvih pisarcica i neo-parazita koji bi da zarade kintu na gosp Milosevicu i njegovoj porodici...nemaju nista pametnije i konstruktivnije da pisu...a tek oni koji ovo kupuju i hrane svoj jalov ego...jad i beda.....ajde malo da pronadjete originalne autore i njima ustupite prostor....cak je svojevremeno i Frederik Eston iz Novog Sada pisao originalnije X-1oo romane o Lunu , kealju Ponoci...pozdrav redakciji...  

Нема коментара:

Постави коментар

Коментари који садрже увреде и неистине биће обрисани

ПРЕТРАЖИВАЧ

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"