Лажни апостоли / Светислав Стефановић

Лажни апостоли

Република, 02. 06. 1920.

               

Предња страна корица.

Кад загусте унутрашње тешкоће, властодршци обично, по старом опробаном рецепту, гледају да изазову спољне компликације, да пажњу народа са унутрашњих окрену на спољашње догађаје. И обрнуто, тешкоће спољашње наводиле су или нагониле властодршце да отварају унутрашње кризе, опет да се свету скрене пажња са спољних на унутрашње догађаје. Најзад, и тежа унутрашња криза гледа се да се отклони, или бар заташка, отварањем неке мање опасне унутрашње кризе. Наши су се властодршци обилато служили и служе овим врло опробаним рецептом, нарочито сад после свих неуспеха у спољној и тешкоћа у унутрашњој политици, у које су увукли земљу.

Тако се мора протумачити намерно убацивање, из званичних и полузваничних кругова, питања о федералистичком уређењу наше државе на племенским основама. Да би се сакрили спољашњи неуспеси, да би се отклониле унутрашње тешкоће и, нарочито, да се отклони опасност уређења наше државе на основама модерног републиканског демократизма - надлежни убацују у дискусију питање племенске федерације. Што су они, још пре годину дана, били најубеђенији централисти, не мари. Пред стварним фактима променили су мишљење. Начела се код нас и иначе лако мењају, управо тешко их се и држати, а најтеже их је уопште имати.

Наравно да се при том слуге труде да, у првом реду, задовоље своје господаре и да сачувају верне поданике. Ако би се већ правила федерација, то, наравно, ни у ком случају не би смела бити републиканска, него само и једино монархистичка. То властодршци не кажу отворено, но то се само по себи разуме. Није питање о једном бољем уређењу државе, није питање о таквом уређењу државе у коме ће народ доћи до све већих својих права, ако му се већ највећа права одричу, него је питање да се, ако, и пошто је немогуће спасти отворено централистички облик монархије, бар спасе монархија у облику федерације. Главни је циљ спасти и одржати монархију и са њом скопчану власт повлашћених класа над народним масама.

Ми чисто и јасно кажемо да сматрамо монархијско федеративно уређење наше државе, било у ком облику, било у облику тронародне федерације, или неке федерације од седам или више, мање-више аутономних покрајина, као најгоре решење од кога је горе, можда, само монархистичко централистичко решење по рецепту Демократске странке. И једно и друго решење показују потпуну неспособност наших владајућих странака да исправно схвате и наш национални проблем, и историјски моменат у коме се налазимо. Монархистичка федерација од три народа, или од седам или више покрајина - то је један од облика државних који је светским ратом срушен, убијен и уништен са покојном Аустријом и бившом Немачком, и само безумље може тежити и желети да тога мртваца опет оживљује и повампирује. И још, монархијска федерација под хегемонијом и моћним окриљем Србије, као најјаче - зар то не би личило на немачку федерацију под хегемонијом Пруске, што је скренуло немачки народ с пута његове велике светске културне мисије, на пут светског завојевања које се завршило катастрофом у којој се тек немачки народ поново освестио, нашао себе и, истом сада, ударио темеље своме јединству.

Федеративни монархистички облик можда је могао, у своје време, учинити да царска Русија с мање потреса уђе у страховиту кризу коју јој је рат наметнуо. Тај облик је, можда у далекој прошлости, могао дати солидније основе бившој Хабсбуршкој монархији. Али данас, када су и царска Русија и Хабсбуршка монархија неповратно пропале, пледирати за такав облик државе могу само људи који живе у прошлости, али се од тешкоћа и опасности садашњости и најближе будућности силом склањају у прошлост.

Ми, најзад, не верујемо да би наше државно јединство било онај идеал за који се вредело борити и умрети, и за који би вредело живети, ако би оно било оличено само у монархијском било федеративном или централистичком облику владавине. Ми смо сувише интегрални Југословени да бисмо веровали да је оно само у том. И они људи који хоће да га направе само тим, који му свесно или несвесно, из опортунистичких или партијско-политичких разлога, хоће да даду само тај карактер - ти људи нити су били кадгод духовне вође наше, онда када смо припадајући једној великој генерацији нашег народа само духовно могли да конципирамо Југославију, нити ћемо дати да буду политичке вође нашем народу сада када он има не само моћи него и најсветију дужност коју је икад у историји имао, да од разједињених делова нашег племена створи једну велику живу нацију, моћну и достојну да буде носилац једне нове културе и градитељ једног новог човечанства.

Ми мислимо да се наше јединство има градити на позитивним државотворним, демократским квалитетима наше народне масе. Зато је први корак јединству, да се народу да сва моћ и власт која му припада, и коју му овај моменат историје незадржљиво даје. Слободна, народна, демократска република је први основни темељ нашег државног и народног јединства. Остало ће народ умети већ сам да изгради онако како га његов велики творачки дух, дух слободе, хуманости и другарства, учио буде.

Јер је српски народ један од оних ретких, у историји људској, који може, после свих жртава које је поднео, с поносом поновити велике речи Софоклове Антигоне, која је себе жртвовала за љубав свога брата: "Ја сам створена да будем друг у љубави, не друг у мржњи". Они који друкчије га уче, рђаво га уче. Но, српски народ ће умети разликовати своје праве учитеље од лажних апостола. То је једна од наших великих вера.

== Извор:  Лажни апостоли / Светислав Стефановић. - Штампано у књизи: СТАРИМ ИЛИ НОВИМ ПУТЕВИМА: Одабрани политички списи 1899-1943. - Копно, књ. 1.  Избор и предговор: Предраг Пузић. - Нови Сад, 2006, стр. 38-40  (Публикује се уз дозволу приређивача.)