УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

Најновије

субота, 11. јануар 2014.

VRATA ILUZIJE / Stevan Bošnjak



Blis  1



Šetao je tim lepim Urbsom. Bila je kaligeneia-treći dan. Došao je do jedne raskošne građevine od crvenog mermera, koja kao da je pripadala drugom svetu. Na njoj se video pečat Gaudijevog genija i naznake nekih kasnijih uticaja, pavelijanskih pre svega. Na ulazu je slovima od cirkona pisalo: MUZEJ DOGAĐAJA
Ušao je i tamo proveo neodređeno dugo vremena, a da napolju rano popodne nije odmicalo.

Stevan Bošnjak (fotodokumentacija Miroslava Todorovića)



Blis 2

Vrt je bio lepo ukrašen dobro uređenim ukrasnim šibljem, okresanim zelenim džbunovima, cveće je u lejama klizilo između vodoskoka i fontana iz kojih je prskala vodena prašina i vrelo popodne leta činila prihvatljivim.

Bilo je tu puno dama izvesnih godina, koje su nosile bogate viktorijanske šešire i gospode sa frakovima i cilindrima je bilo i njihovo je gospodstvo mirisalo na karuce natovarene obilnim plodovima prezrele jeseni.

Ćaskali su za okruglim belim gvozdenim stolovima, na lepo izuvijanim nogarama, koje su bile zabodene u gustu, kratko ošišanu travu.
Belo na zelenom.
Pijuckajući bakardi, sangriju, sveže koktele, izgledali su besmrtno staroliko.

Brujala je između tih stolova, plutala nad njima kao žica dugotrajnog mirisa, atmosfera neizrečenog, brujala neiskazanost.
Mnogo se znanja i mnogo godina složilo na jednom mestu.

Ovde je mogao da namiriše druge dimenzije, nevidljivo koje samo što nije postalo vidljivo, a da li nije!
Mirisalo je na polje kog nema a bile su tu i pčele kojih nije bilo.
Miris drugih svetova je prodirao neprekidno u svet ovog vrta i to beše nepobitan dokaz postojanja tih drugih svetova.
Postojali su, i ovaj vrt je postojao i to je na svojevrsno neobjašnjiv način bilo dobro.
Ovde je viši smisao bio ucrtan nevidljivim mastilom u postojanje: bilo je sasvim jasno da je koncept bezvremenosti na neki, veoma prihvatljiv način, bio ostvaren.
Svaki detalj, svaka čestica vodene prašine, svaki nehajni pokret, svaki kvant običnog ponašanja, govorili su da je sve što se zapisuje, sve što se oslika, svaki ton koji nije stvorio vetar, ili šum talasa, ili kapanje kiše, da je sve to uvek bio bolje ili lošije maskiran pokušaj da se zaustavi vreme, da se spasi od prolaznosti i večnog brisanja onaj čarobni moment neponovljive lepote, da se učini večnim i po potrebi dostupnim.
Ovde je strujalo saznanje kao svojevrsna blaga uteha:
-...da!
Sad znaj da je onaj najlepši dan života sačuvan kao vilin konjic u ćilibaru...
...da!
Zauvek traje.-

***
I pored pažnje dostojnih godina pomenute gospode stanovnika kojima vrt beše i nastamba i radno mesto, behu njihovi pokreti nehajni, nenamešteni, neusiljeni,
neglumljeno bezbrižni. To se lako uočavalo.
Bilo je to tako jer oni i behu bezbrižni.
Ništa nije jednostavnije od istine.

Svi oni, sva ta  gospoda behu čuvari biblioteke koja ujedno sa vrtom beše srce sveta. Svet se nekako stanjivao, u pramenje pretvarao, razređivao, bivao sve magličastiji, sve prozračniji, udaljavanjem od vrta. Sloj po sloj sve neodređenije stvarnosti je nastajao svakim metrom dalje od onih stolova sa lepo izuvijanim nogarama zabodenim u kratkoošišanu svežu i sočnu travu ranog popodneva tog dugog dana. Nekako se odmah znalo, da sav preostali svet nije mogao zgušnjavanjem da stvori ovo mesto. Uočavalo se, da se razređivanjem kolosalne moći ovog vrta i biblioteke oko koje se svijao, ceo svet stvarao. Na dalekim,  jedva primetnim mestima, najdaljim od ivice vrta, Sveta više skoro i da nije bilo. Razvejavao se brzo kao dah istisnut iz pluća, po ledenom zimskom danu.

 

Blis 3

Tunel ustvari i nije bio tunel, pre je to bilo čudo prirode ravno onome u Sibiliskom gorju, gde odasvuda sa svodova pećina, kroz pukotine curi i kaplje svetlost, na momente progale svetlosti kroz veće otvore koji boje tamu u divno plavo i zeleno svih tonova, mešajući je sa zlatno žutom i narandžastom, da bi sa stropa do poda, svog u pesku i sitnim ljušturama volvoksa prelazili u suvo žutu i belu.
Sa kraja na kom je bio, videla se na drugom kraju tunela, Banja Luka kao mesto puno dragih ljudi, koji su se kao pokretne figurice uočavali čak i sa ove daljine. Ustvari, on beše i krenuo kroz taj svetli tunel koji je zaista pre ličio na sistem pećina spojenih prozračnom, senovitom lepotom.
Zidovi pećina su bili i svojevrsna arhiva civilizacija, antičkih pretežno, bilo je i onih koje su nosile pečat svih faza srednjeg veka, od tmurnih bastiona Hibernije, do kitnjastog rokokoa zamkova duž Loare...bilo je, u manjoj meri i naznaka moderne, Le Korbizijea, Gaudija, sivih zdanja socrealizma i vitkih kula-nebodera kapitalističkih poslovnih centara, ali je bilo i nekih koje je video prvi put, mastodontskih građevina-hram-letelica, koje kao da nisu bile sa ovoga sveta.
Tunel beše i svojevrsni korzo, jer je saobraćaj pešaka bio vrlo živ i pri tom su bili vrlo bučni, veseli, razdragani čak, što je njega naviklog na mučaljivu tišinu ljudi u mimohodu, činilo nervoznim blagim sociofobom.
I zaista, da to nije bio tunel, jedno po logici stvari prolazno mesto, mogao je tu ostati da živi zauvek, mogao bi tu, osećao je, imati lep, ugodan, dug život pun smisla, u tom njemu potpuno prihvatljivom svetu.
Posle kojih stotinu metara, kad su svetla i zvuci Banja Luke bili bliži, on se vođen rukom proviđenja, naglo okrenuo i vratio nazad u vrt, u baštu Biblioteke, po kojoj je još padala obilna sveža vodena prašina.

Tamo su ovog puta na njega obratili punu pozornost  pokazujući uzdržano ali dragoceno prihvatanje.
Odveli su ga u jednu, senkama osveženu, salu na čijoj sredini stajaše veliki sto od orahovine. Po stolu behu pažljivo raspoređene knjige zlatnih listova sa slovima od tucanih i mlevenih dijamanata.
Knjige, knjige, knjige.
Bilo je i udobnih stolica i fotelja od kože prekrivene velurom, oko tog stola od orahovine, u toj prostoriji pod zavesama od tamnog somota, taman toliko, koliko je i knjiga izbrojao... dvadeset tri na broju.
Bio je tu i aneks pomenutoj sali, svetlom, senkama, dubokom tišinom, pasažima tame prošaran antre sa podnim mozaikom od cirkona, kamena u kom kao u jantaru, beše zapisan sam život.
Seo je, udobno se zavalio u ogromnu kožnu fotelju i počeo da pregleda knjige. I jedna od tih knjiga ga posebno obradova. U tvrdom kožnom povezu, okovana na krajevima korica, šivenih listova, okruglog hrbata, bila je sastavljena od tri celine:
Učenjem tragača je počinjala , sledila je Pusta zemlja, a završavalo Ostrvo. Znači, Utočište. Njegovo Utočište. Bože, kad li to beše napisao! Pokušavao je da se priseti. O davno je to bilo, a sećanje varavo. Sećao se da je to bila poema, sad, ovde, ova je knjiga produžavala redove i nigde nije bilo rime. Nije bio baš siguran u vrednost sećanja, njegovu pouzdanost, ali je imao nepodmitljiv metalni okus u ustima...okus istine...ipak je bila poema...nekada davno...kad stihove behu dohvatali vreme!!!:





Blis 4

Beše krajolik neverovatnosti u kom su grupe posvećenika rešavale situacije, zadatke, zagonetke jednog novog univerzuma...istraživali su jedan bezidejni svet koji je trebalo preobratiti laganim, pozitivnim akcijama.
Kakva je to muka bila!
Lagano, pozitivno !!!
Šta da uradiš sa bezidejnim svetom!?
Ideje su se razlagale kao prazna informacija po pustim poljanama Ničega.
Istina bilo je u toj Nigdini i Nečega: bilo je tame i Ničega.
To je valjalo preobratiti...lagano, pozitivno...

Kao stalni šum zamalo iznad praga svesti, kao pesak među zubima, stalno se javljala jedna slika sastavljena od reči-uzaludno!
Mozaik izaludnosti  stvarala je ta sipeća, praškasta kiša uzaludnosti.

Bilo je tamo, u tom uzaludnom svetu, koji je trebalo privesti suprotnom poretku stvari, živih blata, lepljivih, groznih bezdana koje je valjalo, otkrivajući skrivene staze, kojih se povremeno iz sveta poeme i prisećao, zaobići...nanosa snegova donetih sa zabačenih vrhova i žilavog drveća koje se prevlačilo kao zeleni gnojavi zavoj preko jedva prolaznih drumova je bilo.
Bile su i neke mape po stolovima od mermera i žada. Stolovi su stajali u sumanuto pravilnom rasporedu sa obe strane puta, kao da ih je tu postavila jedna groteskna ruka, koja zna šta bi bila najbolja inverzija, najstvarniji opozit raščupanom putu, obraslom neprolaz­nom živicom.
I stolovi i mape behu iz raznih epoha znanih iz davnih istorijskih udžbenika i poseta muzejima. I samo sećanje na to, ovde beše još jedan morbidni prilog groteskama koje su se nizale sa obe strane osakaćenе džade.
Neke mape ne pripadahi ni jednom poznatom vremenu, ni jednoj topografiji istorijskih vremena...one kao da su došle iz slutnji, iz snova nečijih možda, iz nekih drugih svetova sagrađenih na promašajima i greškama, vraćanjima tamo i ovamo i nazad, tamo gde je i bio izvor svetova, u kolosalno grotlo, u neiscrpno nemušto vrelo grešaka i promašaja.





Blis 5

Sa  Pegicom, koja mu beše partner za datu priliku ( ad hoc seks u katakombama je određivao  partnere za određene zadatke: njemu dopade Pegica i on je dopao njoj...-posle čaše kikeona, svaka je Pegica-zapazio je),...beše, dakle, te noći u onom neverovatnom delu avanture, gde je ona, a to je i bio njen osnovni zadatak, trebala da donese mape svih četvrtaka, neki bi drugi doneli mape ostalih neparnih dana, a jedna grupa odabranih, mape preostalih parnih dana!
Ključni svet, nekako beše baš taj svet četvrtka.
Večiti četvrtak.
Sve što se ikada u istoriji dogodilo u četvrtak: da li je tiranosaurus reks pregrizao nogu triceratopsu, snimljena završna klapa Mobi Dika, ili je general Kaster pobeđen i sklapiran, da li je izašao Bazar sa prvim dnevnikom Jedne Ane, svejedno...to je bila večnost tog sveta, koja se iznova i iznova ponavljala, i svakim ponavljanjem širila, očvrsnula bi za malo više, produbila se i na kraju vremena postajalo bi samo jedno večno sada koje se zvalo Četvrtak.
Ispod padina i dolova pod snežnim smetovima, preko nekih grdobnih visočina, nad strašnim provalijama, po urvinama, jarugama su išli tražeći korenje tog sveta, kako bi ga podkopali, iskopali i zaustavili na pravi način.
...
I tako, jedva su se izvukli iz svetova Četvrtka a on se već po nove mape vratio, usput srećno izvadivši Pegicu iz živog blata, koje se čudnom igrom stohastičkih sila, baš tu, za tu priliku stvorilo, ne umanjujući svojom virtualnošću ni deo njegove lepljive žitkosti i pogubne usisne moći ka bezdanu.
Grozna je dašnoj i lepoj Pegici pretila smrt!
Pri tom je ona i ruku iščašila, onu koju mu je u očaju vađenja jedinu mogla pružiti, ali joj je on tu ruku, kad se, zamalo tragično poslanje veselo okončalo, začuđujuće vešto i lako namestio pa se ruka, kao žilava grana, brzo i potpuno oporavila.

I kasnije su išli već smirenijim svetom, bilo je tu već šire, pretežno muško društvo. Ideje tu već nisu nedostajale, ali behu kržljave, kvrgave kao kržljavo, kvrgavo drveće na Šepurinama i Krivolaku, pod onom ledenom slanom burom što kroz Paklenicu, kao sumanut val udara po ustalasalom kanalu i po njima, pod skoravljenim od studeni šinjelima, smrznutim.

Ipak,  sretali su žene, lepe žene i putene i dašne su bile te putene žene!
Vremena za zavođenje i zavođenju slične igrarije, nije bilo.
Seks je bio halapljiv, pomaman, urivajući, sve je šljapkalo.
Nije bilo vremena za izmišljene finese. Finese uostalom nikada i nisu bile bitne, sem u vremenima velike smirenosti koju obično donose ili trulo bogatstvo ili kuselkast, cijanotičan miris mesa staraca.
I bilo je svud mnogo nameštaja!
I unutar čudno naherenih palata, i u poleglim mekanim bunkerima, i u žutim kućama sa krovovima cikada boje i zelenim odžacima, i unutra se osećala topla memla koja uspavljuje, ali i sve potere otklanja i odlaže, i meko je svetlo poznog predvečernjeg sunca zaslepljivalo zle poglede i ušuškavalo one koji se skrivaju, skrivene od tragača.

Ušli ste u Madrid, srce Kastilje
pisalo je na džinovskom bilbordu sa kog se iznad slova smešila zanosna igračica flamenka, a tren pre behu u Leonu i La Manči i kad dođoše u Madrid, videše iste one potleušice ispod moćnih zidina, izmeđ čijeg kamenja, međ pukotinama njegovim nicaše krasno i mirisno cveće, čiji mirisi ublažavahu opor vonj memle koju oni vlažni sutereni odašiljahu u atmosferu.
To nepobitno behu te ulice, te zgrade iznad rečice uokvirene kamenim srednjevekovnim zidovima!
Behu to ti četvrti spratovi, tog četvrtka, predstavnika sveta svih četvrtaka, prepuni nameštaja po kojima hodahu senke iskrivljenih šija zbog nedostatka vitamina D, nedovoljnih količina kalcijuma u ishrani, posledično loše kalcifikacije, zbog vekovnih neizlazaka na svetlo dana.
Ti jadni ljudi nikada nisu spoznali sredu, kojom se pilo mleko.
I bi svud mnogo nameštaja i dimenzije je i koridore postavka tog nameštaja raznolike pravila i mnogi su se svetovi tu preplitali ali se još češće i nisu susretali i tako nesusretnuti nisu znali jedni za druge.
Mada!
Slutili su se !
I dani su tako tamo, među tim cunamijskim naplavinama nameštaja proticali...
već rekosmo:
svuda je bilo puno nameštaja...
dani su tamo i tako, beskonačni prolazili i nedelje i meseci, kao jedan jedini ubistveno dosadan dan, kao i taj četvrtak za čijom mapom Ona tragaše i koje se srećna, srećno dokopala u avanturama ispred i unutar te monumentalne srednjevekovne kolosalije.
Mogla je sada mirno usnuti na izabranom kauču, prekrivena njegovim poljupcima.
Istina, da nađu početnu tačku novog sveta, koja samo naizgled beše taj dosta udoban za spavanje kauč, ali i prigodan za okrepljujući seks, u tome su pomogli, u tim dogodovštinama i svemu sledstvenom, neki inteligentni, mladi, obrazovani i njima potpuno nepoznati ali začuđujuće dobronamerni ljudi.
To ipak nije bio njihov svet. Nepobitno, dobronamernost se tu nije mogla usaditi, ni kao klica u polje, ni kao zrnce žuljajućeg peska u cipelu nedobronamernosti.
...
Put oko vremena bio je zatim zadatak tih intelektualnih podvižnika, klupska atmosfera je bila bezpogovorna sa svim ritualima pijenja čaja i srebrnim zvonom pod kojim drhte srebrni vršci Dađirlinga, ali bilo je i žena, lepih i mekih je žena bilo, i devojaka je bilo koje su brzo postajale one lepe i meke žene i svet je bio neodređen u noćnoj pomami...mirisalo je na kenzo i na madmoazel i na farenhajt, u svirao je Kitaro u tami koja je milovala tela prepletena u pomami koju su svi mogli da izdrže,  jer tu niko baš ne beše bio nešto star, a i ako si bio nekako se to i nije računalo, i čim se nije račinalo nije baš ni smetalo...dovoljno je bilo samo da se na lice navuče persona i da se ne skinu pantalone ako si već star bio, bilo je dovoljno samo šlic otkopčati, i ni jedna se godina viška, kao ni mlohavosti više nije brojala. Ono što nisu videli, nije se brojalo, ako baš sam, po prirodi svojoj, nisi bio nedokazana cepidlaka. A takvih je, uistinu, malo bilo.
Muzika je brujala kao grleni govor ratničkih naroda, trzava, sekantna, stakato sa naglim pasažima nostalgične letargije, kao i mahnitost uostalom, kao i taj pomani čin u mitreumu, zaliven peharima kykeona, koji je trajao.

Posle orgija, otišli su, u podzemnie radnje pune prozračnih ljudi, radnje ispod katakombi, katakombi koje su samo naivne zavodile da su katakombe kraj tog sveta, i da ispod njih ne živi jedno u svemu prijatno, senovito, bajkovitim predelima i prikazama ispunjeno postojanje.
Uostalom, na samom ulazu beše pisalo:
Društvo sa punom pravnom odgovornošću:
Katakomba Production.
Tamo su došli do Knjige Simurga.


Blis 6

se dobrano potrudio da u neuništivost pretoči plemenite svitke papirusa sa slovima od zlatnog praha i mlevenih safira.
Naslutio je to čudo čim se, srećnim sticajem oklonosti, obreo se u vrtu ove Biblioteke.

Ohrabren i srećan zbog uzvišenog otkrića, zbog neuništivosti svake uzvišenosti, izašao je u kraću šetnju gradom koji se, kako je brzo potom otkrio, nalazio u švajcarskim Alpima.
Grad je bio udobno veliki, taman da se dugo pešači zanimljivim kvartovima, dovoljno mali da se pak ne izgubi u njemu.  Imao je jedan ravničarski deo koji je bio sav pod palmama, bele vile behu utopljene u more kokosa, nara i urminog drveta, i onaj alpski kvart koji se penjao u planine obrasle crnogoričnim šumama prošaranim ubavim zdanjima, koja su  listom ocrtavale arhitektonske vrednosti Nove Atine.

Bila je tu i jedna nepoznanica. Bilo je takođe nepobitno da je ovo veličanstveno mesto u švajcarskim Alpima Markušica, i nije ga zbunjivalo to što se Markušica više nije nalazila u Slavoniji, između Vinkovaca, Đakova i Osjeka, već u Alpima, nego njena uzvišenost, lepota i veličina i to što po vrhovima tamošnjih visokih planina beše snega, gde se crnogorični čestar mešao sa tropskim šibljem i raslinjem, jela sa  plutinim drvetom, bor sa kedrom, tikovina i smrča rasli su zajedno u čestarnim bokorima.
...
On beše odnekad, beše mu to stalno puzalo oko ivica svesti, a sad se toga setio, imao zakazan parti u jednoj od prekrasnih belih vila na brdu, ali, pre toga reši da ode do Nine Volk, ubave Nine, da je vidi, da je poseti...
kad su se sreli zadnji put!?
Kad to beše!?
Kad su hodali ruku pod ruku!
Kad to beše poslednji put!?
Pod kosim zracima tonućeg sunca i  bila je pomalo setna tad!?
Kad beše to!?
Volela je misionarsku pozu.
Nije bila ljubitelj eksperimentisanja, ali je iznutra svaki ustreptali nerv hrlio ka orgazmu, nadomešćući tehničke ekviriblirije.
On bi legao preko nje, ljubeći usne putene, crvene kao nalivene višnje, rastvarala se tiho, lagano, toplo...ulazio je tiho, lagano, toplo...zatim su ćutali osluškujući strast koja je divljala na horizontu, pa se kao pomamni talas približavala kroz njene oči prekrivene koprenom rastuće izmaglice...blagi grčevi, postajali su obuhvatni, vrtložni, puter i šafran bi se u naglom vrisku ekstaze izlili iz nje ka njemu, iz njega u nju, halapljivi poljupci tad behu čisto ovaploćenje primordijalnog sisanja i proždiranja ujedno, vrisak evolucijskog puža koji izlazi iz kućice, postaje glista, odlazi tih nekoliko desetina sekundi u slobodu kojoj teži milionima godina:
-Slobodo, vidi ja sam glista, nisam više unutra,-
čuo se njegov vrišteći stakato.
Izuvijani, isprepleteni, mazni, slasni, topli, puteni, rastvoreni, lagano gaseći se, nastavljali su da se tiho ljube opraštajućim poljupcima povratka u svet.
Sve ono što beše do tad, bio je smisao raja, majušno ostvarenje večne sreće. Znao je da je raj večni orgazam za koji je ceo život priprema. Čestice raja, mali njegovi delovi, silazili su ka njemu kroz njene orgazme, kroz njegovo praćenje tog čuda u njoj, i njegovog spontanog odgovora na to njeno čudo.
Uvek njih dvoje behu, isprva svako u svom, potom u zajedničkom raju.
Nije bilo previše sete zbog toga: doćiće vreme!
Vraćali su se tamo gde su maske bile korisnije, često, prečesto, jedini spas od  razotkrivanja.
Nazad, nazad u...



***

VIRCBURGŠKI  REZ


***
Olujni su oblaci visili nad jednim delom tog ubavog mesta, ali od njih nikada nijedna teška kap nije poletela dole, nije otuda sevnula ni jedna munja niti se grom čuo ikada. Olujni su oblaci tu visili iz nekog višeg razloga, verovatno da bi lepota pokazala i svoje drugo lice ili zbog nekog, samo pretpostavljenog, a nemoguće ga je izreći, nauma.
Jedan je autobus svakoga jutra i večeri, tačan kao san, razvozio vesele putnike na turama, po kvartovima ispod oblaka. Bio je tu i jedan veoma lep, na izuzetnom mestu sagrađen hotel visoke A kategorije, koji je začudo uvek bio prazan. Neki ubrzani ljudi su mu u mimohodu, na njegove upite zašto je to tako, zašto je taj vrhunski hotel uvek prazan, veoma nemušto, ispražnjeno od smisla, dosta upaničeno odgovarali da je to to zbog toga: što tu ima nečega...!!!???
Nečega zbog čega posle kratkog vremena u snu ispadaju zubi, nečega zbog čega preko noći postaneš narkos, satanist, sledbenik crvenih brigada, sektaš garantovano...pričalo se o nekim potmulim vibracijama posebno izraženim od veštičjeg sata do prvih petlova !!!



TOM, ČOKOLADNI ISUS i ISUS OD ČOKOLADE

Još je sedeo na onom kauču i upijao tople vlati zalazećeg sunca, koje je tako milo obasjavalo to mesto. Zatim je popio šolju tople, slasne, čokolade. Uz toplu čokoladu, sred ovog ubavog alpskog mesta na Jadranu usred Slavonije, udišući mirise bora i pinije, slušajući svežu monotoniju morskih talasa, dok je sa Vinkovačke katedrale zvono odbrojavalo pet podnevnih sati, video je Toma Vejtsa, Čokoladnog Isusa i Isusa od čokolade, kako zagrljeni sede na obali okeana, dok je sunce boje šafrana tonulo u talase...



Gradskovo blues

Desetak baraka mete pustinjski vetar.
Udara vetrokaz o isčupani limeni krov.
Doskakutali su skokovima dobronamernih kengura do ulaza u podzemlje.
Plivale su štuke kroz gustu memlu škrga prepunjenih škrofulama.
Povratak napolje bio je nemoguć kao u jučerašnji dan.
Sa stropa, daleko u visinama, palila su se mučna narandžasta svetla...
milela mala zla sunca...
divljale otrovne oluje...
tad su čuli pesme...
čunovi su plovili rekama...
brda su mrmorila pod dubokim lipovim šumama...
grad je jedan, kao iz davnih bajki, tamo bio...
po njegovim šiljatim, crvenim krovovima, gnezdile su se rode.





BLJESAK TRILION SUNACA

Iz daleka, odasvud, dolazio je miris tople čokolade i najfinijeg cejlonskog cimeta.
Uzrok ovome beše okean nad kojim su letele čokoladne ptice: cimetni albatrosi, pelikani sa krilima od vanile i muskata, morske lastavice su gradile topla gnezda za Isusa od čokolade, koji bi ponekad izašao iz tih mlečnih gnezda da prošeta čokoladnim talasima, nekad lebdeći nad njima, ne dodirujući ih, nekad, kao malo dete gacajući po čokoladnom pljusku nanetom šafranovim vetrom.
...
On beše uprav izašao iz kuće, i tama je sad došla nekako prebrzo, nahrupila kao užurbana gomila.
Vazduh je mirisao na lipu i slatki bagrem.
Kroz otvorene prozore dopirali su zvuci pesme The Carnival Is Over.
Popeo se zatim uz jedan breg blagog uspona i pri svetlosti punog meseca, koji se kao džinovski lampion zakačio za jedno jedino drvo na golom ćuviku, video je tri obojene lopte kako skakuću ka njemu, pa se sjuriše ulevo od njega i odskakutaše niz dugu i blagu padinu, do tamnozelenom živicom osenčenog potoka na dnu kosine, gde se i zaustaviše.
Gde su!
Moje lopte!
Ja sam ih bacio!
Moje lopte!
Gde su!
Tako vičući kroz noć, pored njega projuri jedan razbarušen momak dvadesetih godina.
Krabat mu levom rukom pokaza levo, usmeravajući ovome pogled u pravcu potoka, niz padinu do tamne živice i mesta gde su se presijavale lopte.
Momak razbarušene riđe kose uskliknu od sreće, jer spazi te tri lopte, koje su mu iz nekog razloga očito mnogo značile i poče zadovoljno da pocupkuje.
Zatim se sjuri niz travnatu padinu pod sigurnom, blagom, rasplinutom svetlošću meseca, doskakuta do lopti, pa ih zagrli kao kakva voljena bića.
Zatim, sa njima u naručju, uđe u živicu...
pređe potok i zatim se otuda više ništa ne ču.
Ni slomljena grančica, ni noćna ptica..

On se pod punim mesecom uspe na vrh brda, prođe ono jedino drvo, bila je to lepa rascvetala šljiva, i iza drveta je bila jedna lepa mala crkvica, kao ona u Kaštel Lukšiću.

Znao je da je iza crkve jedan mali vrt sa drvetom nara pored bazena od kamena punog čiste vode.
Na dnu bazena, na uglačanom kamenu pod vodom rasla je mahovina i vodena trava čije su duge bledozelene vlati podsećale na prolećne snove ljubavnika.

Sećao se da je ona uvek bila tu.
Nekako je uvek tu bila.
I da bi baš sad dobro došlo njeno prisustvo.
Neka i ćuti.
Neka ga i ne pogleda, samo da je tu...
...kroz odaje tvoje prošlo je sijaset gostiju od prije,
Al ona međ svima najsetnija što je,
Da slučajno ona dolazila nije?..
navreše Jesenjinovi stihovi i pratili su ga dok je odzvanjajuće koračao kroz perivoj sav u senkama.
Uđe u crkvicu.
Iz tame broda, kog lako i brzo pređe odzvanjajućim koracima ka amvonu, pa kroz druga vrata, što na vrt vode, izađe.
Odatle nahrupi začuđujuća sunčeva svetlost i on, u mešanju plavih i zlatnih tonova, pored dobro poznate fontane, koja se nadnosila nad kameni bazen pun vode i zelene mahovine, pod drvetom nara, vide Nju.
Znači istina je.
Ona ga je čekala.
Pa i kad se ona druga vrata, ulazna vrata crkvice u Kaštel Lukšiću zatvoriše, on na to ni malo ne obrati pažnju.
Bi dovoljno što je bio u tom vrtu, gde ga je, pod narovim drvetom, Ona čekala nasmejana.

Нема коментара:

Постави коментар

Сазвежђе З на WordPressu

  • Лист Време - Време.- Одговорни уредник био је Коста Луковић. Лист је излазио од децембра 1921. године до априла 1941. године у Београду, … Наставите са читањем →
    Пре 6 месеци