Slobodan Bozinovic. Kralj vlaske muzike

УЗ ПАНОНСКИ ЈУБИЛЕЈ - МИЛЕНИЈУМ АПАТИНА 1011-2011

ЗОРАН  М. МАНДИЋ

АПАТИН

(Једна повест песничке скице за град)

        Град је колут као Језик. Он уоквирује и упућује на ту лингвистичку институцију. У једном од судова тих оквира препознао сам чисту воду у којој сам пожелео да ослободим песме од аутентичности, различитости и вечности, помишљајући на историју интиме коју свака поезија дели са прљавштинама Језика. Времена. Писмености. Интуиције.

        Шта више понудити од песме Граду. Онима, и међу онима којима је свет претрпео толико телесних повреда и постао богаљ међу њима. Није само неповређено питање које жали свет, већ дар с којим хуманисти опасно варају све у додиру са чудовиштом свог интереса. Зато на питања која у песми настају док се она пише о граду, о Апатину рецимо, не треба одговарати нити се препуштати самилосној одговорности на коју је песма навикла као што се Језик навикао на њу.

           2.

Хоћу у песми о теби Апатине да оперем све моје песме од пре. Све друго што је са тобом било прво у 1957. На Светог Николу и сваки пут на Светог Николу, после, када су и други умирали. И 1971. с почетка мојих жестоко нашпанованих рима. Искашљаних у облику медених дунавских капљица на часу чисте филозофије. Пред Бергсоном и пред Јасперсом. Тада сам можда најбоље могао да научим Јесењина напамет. И Ахматову. И Борхеса. А учио и бранио Мајаковског. Као да сам га у лику Светог Христосвештеног и Првосвештеног Јована Претече кога смо у кући славили са обе стране, препознао. Већ тада сам знао да се ништа неће десити веће и трајније од пролазности коју сам толико пута на часу филозофије у сва четири разреда гимназије тумачио професорима. Ваљда раздражени мојом неочекиваном интерпретацијом прозвали су ме Ервином и грдили Шинком.

       

        3.

        Анархист и надреалист. Песник и Нарцис. Говорили су у граду док сам неуморно тражио излаз из тебе Апатине. На реку која није само Дунав и она црна валцерна швапска шума из које духови сваки дан у сред дана излазе да би на пијачним тезгама продавали воће и Баха воде што протиче кроз друге крајеве. Бунио сам се за тебе међу јеленовима и лиманима. Одвезивао те са гоблена из далеке језичке прошлости у којој су могли да ме поздрављају са гутен таг. У којој сам могао да будем да сам био или да сам се сетио тог бивства. Тог прикрајка. И сада сам сигуран да тај прикрајак граде још увек постоји на апатински начин на твом великом заједничком гробљу намермерисаном црним и белим плочама и Шпајзеровим погледом одозго са птицом без кљуна што надгледа мир. Вечни мир. Из којег смо силазили подно касније срушене калварије да на малом пешчанику дајемо једни другима голове.

        4.

        И ти мене записујеш граде. На свој апатински начин. Својим непобеђеним дунавским рукописом чија мелодија инкогнито мили и милује изнутра. По тајни песничког језика. И плови као Дунав док за сво време те мелодије вечни мир љуби калварију на отвореном простору завођења. У Апатину граде Апатине.

     АПАТИН

                                      (коментар из књиге оквира)

         

        Апатин је мој повлашћени град. Као Владичин Хан. Као Сомбор, Као Нови Сад. Као Београд. А, град који је повлашћен отвара очи за чулну лепоту видљивог света. Повлашћен град је, као и поезија, носилац личних осећања и најбоље средство за испитивање духовне стварности. Повлашћени град, као и језик, даје снагу и храну коју удахњује душу свим облицима живота. Реци. Лиманима. Стадима јеленова и кошута, Отуда речи и вреде онолико колико могу испричати/насликати/компоновати емоционално значење те повлашћености.

            Повлашћени град је сан који треба одисати. Мирис житне прашине и пене апатинског пива су слатко лудило као игра оне три, у Владичином Хану, реке - Калиманке, Врле и Јужне Мораве којима се Дунав удвара у мојим песмама. У мојим океанима. У мојим завичајима. У годовима мојих повлашћених градова.

        Повлашћени град је једнина сублимисане множине. И множина сублимисане једнине. Он је мишљење. И сећање. Поезија, која уређује емотивни свет, без навијачке страсти и алатки из радионица патетике.

КУЛТУРА - ФРАНЦУСКИ ПРИМЕР

У великим градовима Стразбуру, Лиону, Бордоу, град одваја 20 одсто свог буџета за културу, што су огромна средства, каже Жак Бонијел, професор на француском Универзитету Лион 2

Жак Бонијел (Фото Г. Поповић)

„Управо сам прошетао по кварту Савамала, где има пуно разних и богатих иницијатива. Закључујем да је независна културна сцена у Београду веома жива, а истовремено видим да музеји функционишу на традиционални начин”, каже Жак Бонијел, професор на француском Универзитету Лион 2, где је директор мастера „Развој међународних уметничких и културних пројеката”.

Професор Бонијел и Милена Драгићевић Шешић осмислили су на Универзитету уметности у Београду 2003. године заједнички програм, мастер „Менаџмент и културне политике на Балкану”, који је већ следеће године признат од стране Унеска и који привлачи сваке године студенте из целог региона, па и шире. То је и разлог његових честих долазака у Београд, а једна од тих посета, приликом предаје мастер диплома у фебруару ове године, искоришћена је да професор Бонијел у Француском институту, са Миленом Драгићевић Шешић, говори на тему „Чему културне политике”.

„Већ двадесетак година култура је све више под утицајем тржишта и све више се посматра кроз призму производње и потрошње, иако она није роба”, каже Жак Бонијел за „Политику”. „Културне политике треба да обезбеде утицај јавних установа, на нивоу државе или локалне власти, које морају да одиграју две улоге да би културу одбраниле од негативних утицаја тржишта. Прва је да обезбеде правне оквире за приступ уметничким делима и за њихово стварање, а друга јесте да се омогући економска подршка за све то. Говорим о економским условима и за производњу и за доступност културних добара публици која не може да плати цену коју прописује тржиште.”

Бонијел то илуструје примером из Француске. Тржишна цена за карту у Опери у Лиону износи 200 евра, али публика не плаћа ту цену, јер власт, дакле држава, односно град, плаћа разлику, па је тако најскупља карта 60 евра.

„Држава је, дакле, та која мора да заштити културу од тржишта тако што ће омогућити стручњацима да буду на челу министарстава и установа где се о њој одлучује. У великим француским градовима Стразбуру, Лиону, Бордоу, град одваја 20 одсто свог буџета за културу, што су огромна средства”, напомиње Жак Бонијел који инсистира и на трећој улози коју јавне установе морају да одиграју, а то је едуковање публике. „Млади морају да имају неке усађене кодове разумевања и прихватања добрих вредности да би касније могли да иду у музеје, оперу, на концерте и изложбе”, додаје он.

За ситуацију на Балкану заинтересовао се још почетком деведесетих од када датира и његово познанство са Миленом Драгићевић Шешић и сматра да је питање националне културне политике сада актуелније за Србију него за Француску у којој су превазиђене бројне регионалне разлике, а национална култура унапређена до тачке када поново може да се размишља о различитостима унутар ње, а да не буде нарушена линија којом капитална дела уметности и културе стижу до што већег броја људи.

Данас је корисније него икада да се дефинише културна политика, јер глобализација брише различитости између култура, истиче Жак Бонијел. „У Кини, Француској, Србији сви гледамо исте филмове, имамо исту страницу на ’Фејсбуку’ и зато је важно имати политике које формирају мишљење и које едукују сензибилност младих. Глобализација омогућава да се упознају друге културе, али их с друге стране све ставља у једну исту раван и стога не даје кључеве за разумевање других култура. Култура, напротив, значи правити избор, а то људима треба да омогуће културне политике”, наглашава Бонијел.

„Недавно сам се вратио из Александрије где сам био у посети Франкофоном универзитету, на коме постоји мастер из менаџмента културног наслеђа и културних индустрија. Студенти тих мастера су професионалци из црне Африке, који брину о томе како ће то њихово наслеђе, музичко, плесно, моћи да буде валоризовано, а да не буде сравњено глобализацијом. Они долазе из земаља које имају по 20 до 30 језика, и веома много разних култура. То је страховито богатство које те земље могу да пруже свету. У исто време то богатство је изузетно крхко и они се веома плаше да ће глобализација све то уништити, што је могуће да се деси и кроз неке универзалне културне туризме. Они се плаше да ће њихова култура бити фолклоризована уместо да буде представљена свету у свом изворном облику”, додаје Бонијел.

Гордана Поповић

објављено: у Политици, 27.04.2015.

ДОЗИВАМ ТЕ / Добривој Вујин

 

Детаљ, остаци Богородичине цркве на ушћу Косанице у Топлицу, Куршумлија, средином новембра 2014. Синмак сестара Соколовић. "Заветине"

Учестало те дозивам:

дозивам те свакодневно јачином океана

јер ја другачије стајем на леву ногу

ако је за некога овај податак важнији

од сутрашњег дана који се завршава и пре

овог  у који те дозивам на чудан начин

свима се тако чини рекао бих на први поглед

са другим нисам у добрим односима хоћу рећи

сем првог сви остали погледи бацају

сенку дубоку сенку на први који се неда

дозивам те са револвером без нишана мада

ћу све ово наставити уз малу кафену паузу

ваљда ми нећеш на овоме ништа замерити

јер наши су односи као када се ваљају облаци

као маказе које стрижу вуну са овце

и напослетку остаје гола и у голо се руно претвара

које ће грејати моје залеђено  дозивање

јер је четврто годишње доба како те дозивам

и пара мојих  речи из уста излази за неверовати

и у клице се претварају моје речи и речи

и замандаљено ми срце даје јасне поруке

и ноћ пада блага на кровове мојих свитања

и све пролази  једино ти остајеш

и она (у)залудна дозивања са свих меридијана

јер ти стојиш на свим мојим страницама

и нећу рећи можда спаваш за сваки случај

рећи ћу ваљда спаваш и недао бог

да ме прозру и нађу ми сумњиви зарез

из неке белосветске песме коју нисам имао

е да би у њој нашао себе и овај плач

када су године као јабуке сазреле и пале

међу шљивама које ја испијам до пијанства

јер ту треба водити рачуна молим лепо

да сутра или кроз педесет година не засија

сечиво и засече то моје пијанство и прослови

како сам препијанчио буковског или неког већег

а више него сигуран сам био да сам у оригиналу

не смем ни да  помислим да дрво може да шета

многи би рекли па овај је ко летва

а и ово ми је некако познато и предисано

као да сам примера ради прошао кроз туђи димњак

те се китим туђим гаром онако једнако гарав

јер морате признати шта ће мој димњак

на то да каже зановетајући у тврдим корицама

јер после тога нико неће знати из ког је димњака

гар старији и по чему се то разликују

и на крају те дозивам у свитања и сумраке

и никада нећу рећи да си ми вољена и највећа

јер се плашим да ми ветар не донесе орахово лишће

са суседовог ораха и мој ће орах начисто излудети

у потрази за својим лишћем мада ту нико

неће препознати све твоје туге и радости

и како сам већ имао изволети да изговорим

плашим се да те волим онако хлебно

како те други воле јер ће се неко

једног  лепог и убогог дана иза вечности

јадан досетити пре свих и на сав глас -

дозивам те ој Србијо.

 

Сестре Соколовић, моје сапутнице: ушће Косанице у Топлицу, новембар 2014. (Б. Т.)