УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Укупно приказа странице

Најновије

недеља, 17. мај 2015.

УЗ ПАНОНСКИ ЈУБИЛЕЈ - МИЛЕНИЈУМ АПАТИНА 1011-2011



ЗОРАН  М. МАНДИЋ


АПАТИН

(Једна повест песничке скице за град)


        Град је колут као Језик. Он уоквирује и упућује на ту лингвистичку институцију. У једном од судова тих оквира препознао сам чисту воду у којој сам пожелео да ослободим песме од аутентичности, различитости и вечности, помишљајући на историју интиме коју свака поезија дели са прљавштинама Језика. Времена. Писмености. Интуиције.
        Шта више понудити од песме Граду. Онима, и међу онима којима је свет претрпео толико телесних повреда и постао богаљ међу њима. Није само неповређено питање које жали свет, већ дар с којим хуманисти опасно варају све у додиру са чудовиштом свог интереса. Зато на питања која у песми настају док се она пише о граду, о Апатину рецимо, не треба одговарати нити се препуштати самилосној одговорности на коју је песма навикла као што се Језик навикао на њу.

           2.

Хоћу у песми о теби Апатине да оперем све моје песме од пре. Све друго што је са тобом било прво у 1957. На Светог Николу и сваки пут на Светог Николу, после, када су и други умирали. И 1971. с почетка мојих жестоко нашпанованих рима. Искашљаних у облику медених дунавских капљица на часу чисте филозофије. Пред Бергсоном и пред Јасперсом. Тада сам можда најбоље могао да научим Јесењина напамет. И Ахматову. И Борхеса. А учио и бранио Мајаковског. Као да сам га у лику Светог Христосвештеног и Првосвештеног Јована Претече кога смо у кући славили са обе стране, препознао. Већ тада сам знао да се ништа неће десити веће и трајније од пролазности коју сам толико пута на часу филозофије у сва четири разреда гимназије тумачио професорима. Ваљда раздражени мојом неочекиваном интерпретацијом прозвали су ме Ервином и грдили Шинком.
       
        3.

        Анархист и надреалист. Песник и Нарцис. Говорили су у граду док сам неуморно тражио излаз из тебе Апатине. На реку која није само Дунав и она црна валцерна швапска шума из које духови сваки дан у сред дана излазе да би на пијачним тезгама продавали воће и Баха воде што протиче кроз друге крајеве. Бунио сам се за тебе међу јеленовима и лиманима. Одвезивао те са гоблена из далеке језичке прошлости у којој су могли да ме поздрављају са гутен таг. У којој сам могао да будем да сам био или да сам се сетио тог бивства. Тог прикрајка. И сада сам сигуран да тај прикрајак граде још увек постоји на апатински начин на твом великом заједничком гробљу намермерисаном црним и белим плочама и Шпајзеровим погледом одозго са птицом без кљуна што надгледа мир. Вечни мир. Из којег смо силазили подно касније срушене калварије да на малом пешчанику дајемо једни другима голове.

        4.

        И ти мене записујеш граде. На свој апатински начин. Својим непобеђеним дунавским рукописом чија мелодија инкогнито мили и милује изнутра. По тајни песничког језика. И плови као Дунав док за сво време те мелодије вечни мир љуби калварију на отвореном простору завођења. У Апатину граде Апатине.

     АПАТИН

                                      (коментар из књиге оквира)
         

        Апатин је мој повлашћени град. Као Владичин Хан. Као Сомбор, Као Нови Сад. Као Београд. А, град који је повлашћен отвара очи за чулну лепоту видљивог света. Повлашћен град је, као и поезија, носилац личних осећања и најбоље средство за испитивање духовне стварности. Повлашћени град, као и језик, даје снагу и храну коју удахњује душу свим облицима живота. Реци. Лиманима. Стадима јеленова и кошута, Отуда речи и вреде онолико колико могу испричати/насликати/компоновати емоционално значење те повлашћености.
            Повлашћени град је сан који треба одисати. Мирис житне прашине и пене апатинског пива су слатко лудило као игра оне три, у Владичином Хану, реке - Калиманке, Врле и Јужне Мораве којима се Дунав удвара у мојим песмама. У мојим океанима. У мојим завичајима. У годовима мојих повлашћених градова.

        Повлашћени град је једнина сублимисане множине. И множина сублимисане једнине. Он је мишљење. И сећање. Поезија, која уређује емотивни свет, без навијачке страсти и алатки из радионица патетике.

Сазвежђе З на WordPressu

  • Лист Време - Време.- Одговорни уредник био је Коста Луковић. Лист је излазио од децембра 1921. године до априла 1941. године у Београду, … Наставите са читањем →
    Пре 4 месеца